Glasati ili ne glasati, pitanje je sad: Lični stav Zorana Ivoševića

Učesnici tih izbora bili su i kandidati opozicione koalicije „Srbija protiv nasilja“, jedinstvene u oceni da su u decembarskom „šokantnom izbornom neredu“ bili pokradeni, što su zaključili i evropski posmatrači.

Pošto zbog toga novi saziv skupštine Beograda nije mogao biti konstituisan, raspisani su izbori za 2. jun 2024. godine.

A onda je došlo do razjedinjenja opozicione koalicije učesnika: njena šestočlana većina odlučila je da na tim izborima učestvuje, dok je tročlana manjina bila protiv.

Manjina smatra da do tog vremena poluge izborne krađe neće biti neutralisane, a većina da su one ipak svedene na meru dovoljnu za izbornu pobedu.

Kad su se kandidati razjedinjene opozicione većine saglasili sa ujedinjenom koalicijom pozicionih kandidata da se 2. juna 2024. godine izbori održe ne samo u Beogradu i njegovim opštinama nego i za poslanike vojvođanske skupštine i odbornike u svim gradovima i opštinama Srbije gde ih nije bilo, otpočela je polemika razjedinjenih grupa opozicionih kandidata, koja i dalje traje.

A pošto ona razjedinjuje i građane, valja imati u vidu sledeće:

Posle beogradskih izbora kandidati objedinjene opozicione koalicije podneli su Ustavnom sudu zahtev da se ponište i republički i lokalni decembarski izbori iz brojnih razloga navedenih u izveštajima ProGlasa, Crte, posmatrača Saveta Evrope i ODIHR-a.

Iako su, dakle, znali da su pokradeni, izabrani kandidati objedinjene opozicione koalicije postali su narodni poslanici, što im omogućuje da se i u parlamentu bore za demokratske izbore, čije sednice, preko javnih servisa i drugih televizija sa nacionalnom frekvencijom, mogu da prate svi građani.

Ako im to odgovara, nije jasno zašto se protive da se i kandidati za odbornike u Skupštini Beograda i skupštinama beogradskih opština domognu boljih uslova za nastavak borbe koju su u objedinjenoj opozicionoj koaliciji već započeli.

Utoliko pre što je razjedinjena opoziciona manjina sama sebe demantovala pristankom da članovi njihovih stranaka mogu biti kandidati za poslanike vojvođanske skupštine i odbornike u svim gradskim i opštinskim skupštinama Srbije.

Sporazum o vaninstitucionalnoj borbi za poštene izbore nije „Sveto pismo“, pa ako su kandidati objedinjene opozicione koalicije već ušli u Narodnu skupštinu Srbije, logično je da ih bude i u skupštinama Beograda i njegovih opština.

Tada će i njihova borba za poštene izbore biti uspešnija pošto će u punom kapacitetu moći da razotkrivaju poluge izbornih krađa, kojih će svakako biti.

Sporazum o neučestvovanju na izborima dok se ne obezbede zadovoljavajući uslovi jeste postojao, ali ako je većina objedinjenih opozicionih kandidata smatrala da će junski izbori ipak biti povoljniji od prethodnih, ne samo zbog rigoroznije i spoljne kontrole nego i zbog iskusnijih opozicionih kandidata i njihovih predlagača, onda je uz dobru demokratsku veru moglo doći i do promene dogovorenog, jer objedinjena opoziciona koalicije jača i poverenje građana.

Što se ishoda tiče, poduhvat razjedinjene opozicione većine može da uspe, ali i da ne uspe.

– Ako uspe, biće učinjen značajan korak Srbije u osvajanju demokratije i nagoveštaj kraja ovučićene autokratske vlasti. Tada će Beograd uspeti da: zadrži arhitektonsku celinu Beogradskog sajma; sačuva „Hotel Jugoslaviju“; spreči dalje abudabiranje „Beograda na vodi“; sagradi metro u skladu sa potrebama građana; onemogući izgradnju megalomanskog fudbalskog stadiona u Surčinu; razmotri ekonomsku i socijalnu opravdanost izgradnje izložbenog prostora EXPO; spreči rušenje Generalštaba…

– Ako ne uspe, biće isto kao i da razjedinjena opoziciona koalicija nije ni pokušala da uspe, jer će Beogradom upravljati isključivo pozicioni odbornici, ali će Beograd biti obogaljem nepodnošljivim narušavanjem njegovog habitusa.

Autor je bivši sudija Vrhovnog suda i univerzitetski profesor u penziji