Glavni izvršni direktor "Srbije"

Pošto se pobedom Aleksandra Vučića na predsedničkim izborima stvarna politička moć iz Nemanjine preselila na Andrićev venac više i nije toliko interesantno ko će obavljati tu dužnost. Tu i tamo javnost, a najpre mediji željni jeftine senzacije, „zažari i pali“ se oko imena novog prvog čoveka ministarskog kabineta. Ali, sve je to energija „niskog intenziteta“ i više nekako liči na ulično šibicarenje na Zelenom vencu s tri kutije i jednom kuglicom.

Ko god da bude premijer, to će, u smislu političke moći, više biti „fikus funkcija“ nego prime minister u dosadašnjem brutalnom obliku.

Novi predsednik, dakle stvarni vladar Srbije, već je izjavio da je u njegov (nikakav drugi organ do sada se nije javno izjašnjavao o novom premijer) „uži (vido)krug“ ušlo više od troje ljudi. Ta je izjava, naravno, odmah izazvala medijsku konsternaciju i čaršijsku kladionicu u kojoj su, za sada, dobro kotirane šanse nekolicine osoba.

Ovaj je tekst nema ambiciju da licitira sa imenima. Više je razmatranje „teme“ kroz drugačije pitanje – kakav je profil premijera potreban, ne Srbiji koju bi trebalo da vodi nego, predsedniku države?

U novonastalim okolnostima nesporno je da su politička moć, vizija države i društva i populističko obožavanje otišli za žezlom i krunom, što znači da su se preselili na Andrićev venac (za sada, jer spominje se i Palata „Srbija“ kao lična želja tek izabranog predsednika kao novo sedište šefa države). A Nemanjina, odnosno sedište predsednika Vlade, kao dosadašnji centar moći gubi snagu političkog akceleratora i postaje neka vrsta – Borda izvršnih direktora. Ministri postaju izvršni direktori i kao klasični upravljački menadžment polažu račune vlasniku kompanije.

Vlasnik sedi u nesuđenom muzeju kneza Pavla, a firma se zove „Srbija“.

U takvom rasporedu snaga, premijer dobija funkciju CEO – chief executive officer (glavni izvršni direktor). CEO za svoj rad jedino polaže račun vlasniku firme. A vlasnik firme vrlo je involviran u upravljanje firmom, nadgleda i kontroliše kako se sprovode njegove vizije, ideje, zamisli i biznis plan. CEO može da smenjuje izvršne direktore, ali na predlog vlasnika, retko ličnom inicijativom. Vlasnik može da smeni bilo kog izvršnog direktora, čak i ako se CEO ne slaže s takvom odlukom. I kad nije prisutan sastancima Borda, reč vlasnika je odlučujuća pri donošenju odluka jer je u njegovom posedu „zlatna akcija“.

Takav CEO u Vladi ne bi bio premijer u klasičnom smislu. On neće biti ni političar. Nije potrebno da bude ni vizionar a još manje neko ko osmišljava strukturne i strateške reforme. Više bi, recimo, mogao da bude mutirana verzija Mirka Cvetkovića.

Ali zato treba da bude vrhunski operativac koji u praksi sprovodi ideje i naloge vlasnika firme. On je upravljač-menadžer zadužen da organizuje posao, vodi firmu i vlasniku ispostavlja dobar (uspešan) rezultat.

Šta bi moglo da piše u prećutno dogovorenom opisu radnog mesta CEO u Vladi Srbije?

Novi srpski premijer biće zadužen da na dostignutom nivou društveno-ekonomskog razvoja i zamora reformskog materijala, jednostavno rečeno, popravlja i ispravlja „krive Drine“.

Šta to znači?

Posao nije previše komplikovan, ali jeste zahtevan u menadžerskom smislu a naročito neophodan za privredni život.

Treba, na primer, popraviti, doterati i utegnuti sve propise i zakone koji, kako se pokazalo u dosadašnjoj praksi, zagorčavaju život malim i srednjim preduzetnicima, investitorima i strateškim partnerima. Prevezati spoj koji varniči, pritegnuti šraf koji se rasklimatao, odgušiti cev, produvati diznu, ispolirati zarđali deo, popustiti ventil, zameniti remen, zašrafiti ručku… A sve u cilju popravljanja poslovnog ambijenta i veće konkurentske sposobnosti Srbije. Sve bi se to moglo nazvati sitnim, ali značajnim, popravkama u „tekućem održavanju“ – promena načina rada poreske administracije, disciplinovanje inspekcija, sređivanje katastra, ukidanje birokratskih procedura, uvođenje elektronske Vlade, skraćivanje vremena za izdavanje dozvola, konačno oblikovanje i nepristrasna primena stečajnog zakonodavstva, olakšavanje deviznog poslovanja, usklađivanje zakona sa zakonodavstvom Evropske unije, obuzdavanje lokalnih samouprava u izmišljanju parafiskalnih nameta, otpuštanje viškova administracije, dnevno kreiranje efikasnije, manje i jeftinije državne uprave…

Dakle, popraviti sve ono što je od Srbije napravilo loš poslovni ambijent, što stvara silne peripetije preduzetnicima i što je oblikovalo nefer tržište.

Premijer-CEO neće biti zadužen za generalni remont u koji najpre spadaju nedovršene a vapijući neophodne strukturne reforme. Zna se da će za to biti zadužen neko drugi.

Teško se može dogoditi da novi premijer, primera radi, ponudi Parlamentu bilo kakav revolucionarni reformski zakon. Recimo, Zakon o departizaciji državnih firmi ili Zakon o svojinskoj transformaciji javnih preduzeća na koje Srbija i dalje troši mnogo novca za podršku i subvencije. Teško da bi se novi premijer odvažio da samoinicijativno ponudi Parlamentu Zakon o poreskoj reformi kojim bi se smanjilo opterećenje privrede i podstakao privredni rast. Plate zaposlenih u državnoj upravi i penzije ekskluzivno će podizati vlasnik „Srbije“ a ne glavni izvršni direktor. Velike državne investicije, strani investitori i strateški partneri u propalim poludržavnim kombinatima (RTB Bor, Azotara, Petrohemija) – to će biti isključivo pravo predsednika države. Predsednik će, kao što je do sada radio kao premijer, inicirati reforme i dozirati tempo njihove primene. Koliko i kada bude procenio da je potrebno.

Čija bi onda slika mogla da stane u ram glavnog izvršnog direktora (CEO) Srbije? Ane Brnabić.

Autor je novinar