Gledati i videti

Oni, koji su imali sreće da ih zaobiđu mobilizacijski pozivi (brat od ujaka pisca ovog teksta prostreljen je kroz desnu sisu rezbarenim zrnom koje sa rasprskava kao dum-dum metak, zrnom koje su u maglovitom strahu ispalili saborci u ulici Vrbik na periferiji razorenog Vukovara, u noći 16/17. oktobra 1991; imao je 33 leta i dvoje dece), oni koji su imali sreće da im se imena ne nađu na spiskovima tehnoloških viškova, i oni koji su – konačno – bar donekle ostali pri zdravoj pameti i sa kakvom-takvom materijalnom potporom, danas su uglavnom samo umorni i izdani bivši borci za dostojanstvo.

Ne razlikuje se mnogo sudbina nas „iz pedeset i neke“ od sudbina generacija prošlih decenija i prošlih vekova – kao što se možda neće razlikovati ni od sudbine budućih generacija jer (ako se ovako nastavi) ovaj komad Zemlje ne čeka radosno sutra: oni koji će se smejati na tvrdnju da nam se kroz deceniju-dve može desiti Miša Vacić za predsednika, neka se sete da su se isto tako mogli samo smejati na proročanstvo da će nam baš ovaj današnji postati predsednik.

Istina, mi „iz pedeset i neke“ nismo u brojnosti upisani kao Velikoratne žrtve, koje su prešle Albanije, Vida i Kajmakčalane, ili kao pokošeno sremskofrontovsko zelenilo; iz nas nije u toj meri tekao znoj i krv, niti je strah tako posedao naša tela – mada se sa ovom tvrdnjom neće složiti oni koje napred pomenuto nije zaobišlo od početka našeg ludila. Ili je ludilo tinjajuće trajalo duže, a početkom devedesetih je samo eskaliralo u punoj meri.

Možda je i tačno da su svi, i oni sa takvim sudbinama, i mi koji smo bili (i još smo) u ratu drugačije vrste, samo gubitnici; da su bitke bespredmetne, a žrtve uzaludne, i da oltari na koje su položene nisu oltari opomene i putokaza već samo oltari svedočanstva.

Od vremena kada smo izgubili državu u kojoj smo rođeni i rasli, od vremena kada se deo nas borio da je sačuva, a deo da je sruši, ne razumevajući da tim činom rušimo mnogo više od toga, od vremena kada smo počeli otrežnjenje od ideologije i lažnih postulata, od idolopoklonstva, razdvojili smo se u dva tabora, ne samo nerazumevajuća već često suprotstavljena do krajnosti – uvereni da su oni drugi na pogrešnom putu, i da ne vode samo sebe u ambis, već sve nas.

I ne postoje reči koje bi pomogle u razumevanju, iako su utemeljene u jednom jeziku, i ne postoji most koji bi spojio te sve dalje odvajane obale. U vremenu koje je prethodilo ustrojstvu decenijske rupe u našim životima, vremenu koje je nosilo i nudilo nekakvu nadu u mogućnost bitisanja punog pristojnosti i dostojanstva, u vremenu kada smo (da li zavedeni) čak i mi, tada već sredovečni i duboko u petim decenijama, grupno hodali ulicama ka boljem sutra, a uz nas su hodala i naša deca, čvrsto smo verovali da će naša prevaga (pogrešan bi bilo – pobeda) pokazati drugima kako smo bili u pravu, i privoleti ih da promene pristup. Za one ekstremne, govorili smo u šali, one koji se ne mogu preokrenuti u stavu, životne dobi su trebale da učine svoje, i njih će biti sve manje, a vlastima sve teže da zadrže brojnost te glasačke vojske.

Vreme nas je, ipak, kao u većini slučajeva, prevarilo. Ili je bolje reći – ljudi koji su to vreme prisvojili, odvojili ga od nas, oteli nam ga, a takvo otimanje jeste puko otimanje naših života, nada i htenja – kao jahači apokalipse otišli su punih džepova, nepljunuti čak. Kao u negativnoj gradaciji, nizale su se vlasti i vlastodršci, gore su nasleđivali još gori, i ma koliko nam se u ovom trenutku činilo da smo da dnu ambisa, da je ovo najgora vlast – strah je da ipak možda i nismo u pravu, i da naše dno u stvari i nema pravog dna, da je to samo još jedna crna rupa u svemiru, ovoga puta samo u našem mikro svemiru, iz koje – kao deca iz sirotinjskih dvorišta, kakvo je bilo i ono u kome sam odrastao – gledamo tuđe gizdave kočije i timarene vrance sa pletenim kitama iza ušiju kako gordim kasom jezde u prestoničke daleke i svetle vašare, pune šarenih ringišpila, hladnih klakera i liciderskih srca.

Ne bih rekao da u nama „iz pedesetih i neke“ više nema dostojanstva. I da nas je razočarenje sasvim ophrvalo. A ne bih ni rekao da imamo odgovor o razlozima neočekavane brojnosti one vojske uz vlast, vojske po koju u sudračja malih varoši dolaze kolone autobusa i ta se vojska sprovodi na bojna polja po putogradnjama i sličnom, ne bi li svojim ispražnjenim šakama – da li je ružno reći i glavama – frenetično pozdravila vođu, svemogućeg, nepogrešivog.

Naravno da nemam osećaj mržnje prema liku na kome jeste fokus našeg nezadovoljstva, gde je tačka oslonca za rušenje ljudskog dostojanstva i zdravog razuma – bez obzira na to što u njemu neko vidi oličenje demagoškog, politikantskog, devastacionog; bez obzira što nekima takva figura isijava svojom nezgrapnošću, mentalnim pa i patološkim znacima – pa i većina nas „iz pedesetih i neke“ više nije (ako smo ikada i bili) za filmsku traku…

Ali se ne može nikako pomiriti sa ovakvim načinom vladanja, sa tiranijom, sa kršenjem svih zakona, počev od najvišeg, sa tučom u ono što smo od zdravog razuma u ovako bolesnom vremenu još sačuvali.

Revanšizam, kako najavljuje jedna od opozicionih stranaka kad se ova vlast privede kraju, a niko ne bi smeo da se kladi kako će ta neumitnost da se desi, treba prihvatiti samo kao povratak zakonima a ne osvetu, kao ustrojstvo na putu ustoličenja jedne normalne države, u kojoj neće vladati pojedinac već ustavne norme i zakoni.

Hoćemo li, pitaće se neko, konačno svi progledati? I da li je dovoljno samo progledati? Jer nije isto gledati i videti.

Autor je književnik