Globalizacija politike dvostrukih standarda

Tako je bilo sve dok se u Rusiji nije pojavio Vladimir Putin.

Neopterećen potrebom da demonstrira ideološku čistotu komunizma, novi lider je pragmatski brzo prihvatio sve mehanizme diplomatije kapitalizma koji mogu da mu pomognu u ostvarivanju globalnih ruskih interesa.

Odustao je od brežnjevljevske „tvrde moći“ koja je vodila intervenciji u Avganistanu, i okrenuo se rafiniranim politikama „meke moći“.

Finansiraju se razne, mahom desne i populističke stranke po Evropi kojima je ugrađen čip da ogade zapadnu civilizaciju „na zalasku“ i promovišu alternativu na istoku – mnogo elegantnije spakovana stara boljševička poruka „Istok je crven, doći će naše vreme“.

Toliko ruskih hakera se sumnjiči da se mešaju u izbore od SAD, preko Kanade do Velike Britanije i Nemačke da to postaje simptomatično.

Jedan put je slučajnost, dva puta nije, govorila je Agata Kristi.

„Naši zakoni ne dopuštaju tako drastične mere“, poručuju članovi komisije ruske Dume britanskim parlamentarcima koji razmatraju načine suprotstavljanja ruskom mešanju.

„To je još jedan primer politike dvostrukih standarda koju London tako često koristi u odnosima sa Rusijom“, kažu ruski poslanici, ali hakovani mejlovi i lažne vesti i dalje zatrpavaju SAD i EU.

U isto vreme, Rusija sasušuje sopstveni medijski prostor od svih vesti i činjenica koje se ne uklapaju u narative Kremlja.

Krivično se kažnjavaju pojedinci optuženi da po teritoriji Federacije šire fake news – a vlasti su te koje određuju „autentičnost“ vesti, ili interpretacija istorije, u skladu sa dokumentom o informativnoj bezbednosti koji je Putin potpisao decembra 2016.

Putin je u Rusiji zabranio nevladine organizacije proglašavajući ih za „agente“, ali Moskva ne štedi novca i truda da po svetu osniva one čiji je aktivizam u funkciji interesa Kremlja. Pokrenuti su novi mediji koji su nekada sirovu propagandu odenuli u Si-En-Enovsko ruho, poput TV stanice Russia Today.

Mnogo je primera koji pokazuju da se kršenje principa međunarodnog prava najčešće realizuje politikom dvostrukih standarda.

Zapad štiti Kosovo i osuđuje aneksiju Krima. Ruski čelnici istim entuzijazmom brane aneksiju Krima koji je 2014. otrgnut od Ukrajine, i teritorijalni integritet i suverenitet Srbije nad Kosovom.

Moskva je dve godine kasnije, uoči izbora u Crnoj Gori, podržavala „ulicu“ protiv namere vlasti u Podgorici da zemlju uvedu u NATO, da bi koji mesec kasnije kritikovala demonstrante na „ulici“ koji su protestovali protiv Vlade svog saveznika Nikole Gruevskog.

Onda je na red došla Sirija, nesrećna zemlja pretvorena u poligon sučeljavanja dvostrukih standarda velikih sa Istoka i Zapada, regionalnih sila poput Turske i Irana, sunita i šiita, „arapske braće“.

Cinično zvuči kada se Rusija predstavlja kao zaštitnik suvereniteta i teritorijalnog integriteta Sirije.

Tačno je da je sirijski predsednik novembra 2015. pozvao Ruse da vojno intervenišu, tačno je i da je ta intervencija sačuvala režim Bašara el-Asada koji je bio pred kolapsom, ali sve podseća na dvoličnost „bratske pomoći“ iz vremena 1968. kada su sovjetske trupe ušle u tadašnju Čehoslovačku i tenkovima slomile „Praško proleće“.

Početkom ovog jula, predstavnici Moskve u Savetu bezbednosti UN pokazali su kako se lako zapostavlja sudbina miliona ljudi.

Rusija je dva puta stavila veto na nacrt rezolucije o prekograničnim mehanizmima za dotur humanitarne pomoći Siriji, od čega zavisi 2,8 miliona ljudi.

Rusija smatra da mehanizam krši suverenitet Sirije jer su odredbe dokumenta predviđale da pomoć može da bude dostavljana i bez dozvole vlasti u Damasku.

To znači da tri od četiri granična prelaza prema Turskoj budu zatvorena. Nije bitno što to izaziva zagušenje i kašnjenje u dostavi pomoći.

Bitno je da Moskva svom savezniku Asadu omogući da ekskluzivno odlučuje ko će primati humanitarnu pomoć a ko ne – čime se jasno određuje balans moći.

To što je prihvatila politiku dvostrukih standarda ne znači da je Moskva odustala od optuživanja Zapada.

Tvrdi se da SAD koriste „kurdski faktor“ u borbi protiv terorizma, a sve kako bi potkopale suverenitet Sirije. Sirijski Kurdi bili su glavni oslonac borbe protiv džihadista Islamske države, sve dok administracija Donalda Trampa nije povukla vojnike iz Sirije prepuštajući Kurde zlehudoj sudbini koja ih prati čitav vek.

Ne, ponavljaju u Moskvi, Amerikanci pokušavaju da stvore kurdsku kvazi državu na istočnim obalama Eufrata.

Istovremeno Rusi Turskoj tolerišu kontrolu delova sirijske teritorije na koje je Ankara poslala regularne trupe da bi sprečile okupljanje sirijskih Kurda i blokirale uticaj Radničke partije Kurdistana, ključne formacije turskih Kurda koju je Ankara posle neuspelog puča jula 2016. proglasila za „terorističku organizaciju“.

Veštim diplomatskim manevrom, uključujući i sankcije, Moskva je incident s jeseni 2016, kada su turski lovci oborili ruski „suhoj“ nad Sirijom, pretvorila u ogroman kapital koji je približio vekovne rivale Rusiju i Tursku, a turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana udaljio od partnera iz NATO i naveo da kupi savremeni ruski antiraketni sistem S-400.

Iako Rusija i Turska podržavaju suprotstavljene strane u devet godina dugom sirijskom građanskom ratu, Moskva Asada i Ankara pobunjenike koji bi da ga skinu sa vlasti, dve zemlje uspešno sarađuju i jedna drugoj tolerišu ostvarivanje parcijalnih ciljeva.

Rusima je to fizički ostanka u Siriji, Turcima neutralizacija Kurda.

Ne bi se moglo reći da je novo savezništvo rezultat politike dvostrukih standarda.

Pre se radi o pragmatskom potezu koji je Rusiji posle decenija odsustva širom otvorio vrata Bliskog istoka i omogućio potiskivanje tradicionalno snažnog uticaja Amerike.

Što ne znači da Moskva ne pokušava da manipuliše Erdoganom.

Podstiče ga da tri miliona sirijskih migranata na turskoj teritoriji koristi da bi ucenjivao Evropsku uniju i time je slabio – što je jedan od strateških ciljeva ruske politike.

Monopol politike dvostrukih standarda je ukinut, ali ne i praksa međusobnih optuživanja, posebno na relaciji Moskva-Vašington.

Kada su Amerikanci od Putina tražili da mirnim putem okonča rat u Čečeniji, Rusi su uzvraćali da je to isto kao kada bi od Amerikanaca očekivali da potpišu primirje sa Osamom bin Ladenom.

Ništa se nije promenilo.

Rusija i danas tvrdi da SAD primenjuju takvu politiku prema postkomunističkom svetu ili da nemaju pravo da kritikuju Kremlj zbog autoritarnih tendencija Putinove vlasti i erozije ljudskih prava u vreme dok navodno administracija u Vašingtonu podstiče bele supremacioniste na rasizam prema Afroamerikancima i podržava autoritarni režim u Saudijskoj Arabiji.

Sve je to rezultat globalizacije politike dvostrukih standarda.

 Autor je vodeći spoljnopolitički analitičar, tekst je preuzet sa portala Medija centra