Globalna kriza ili kriza Vlade

A argumenti za to su: vladajuća koalicija ne može da se dogovori o prioritetima i da usaglasi ciljeve i sa njima svoje delovanje (a razlog tome je činjenica da mi i dalje imamo „partijsku državu“ podeljenu na feude koji se ne mešaju jedni drugima u politiku); vladajuća koalicija nije u stanju da mesecima spreči sistematsku opstrukciju u parlamentu i da omogući rad zakonodavnog tela – to su očigledni dokazi njene dezorganizacije.

A da je Vlada potpuno konfuzna vidi se na primeru poslednjih odluka koje su donošene u cilju navodne borbe sa krizom: za nepunih nedelju dana doneto je nekoliko neobrazloženih predloga:

Prvi predlog – porez za bogate, bez obrazloženja šta to znači, iako postoji jasna definicija u vidu „progresivnog poreza“, koji je a priori odbačen, što je odmah izazvalo buru negodovanja među „stručnjacima“, s obrazloženjima: „država seče granu na kojoj sedi i od koje zavisi napredak privrede“ (tipičan neoliberalni koncept, koji ne priznaje solidarnost kao vrednost), ili „država će uništiti srednju klasu“, ali se niko nije javio da upozori, ako se od toga odustane da će se proširiti siromaštvo, koje je većna opasnoj granici, utoliko pre što podaci o visokom broju otpuštenih sa posla to dokazuju.

Drugi predlog – kao protivstav prvom: svi koji imaju prihode preko 40.000 dinara treba mesečno da uplaćuju državi po 300 dinara, a preko 60.000. po 600 dinara (bez naznake da li će ovo poslednje važiti i za one koji imaju prihode iznad 100-200.000 dinara; kao i kako će biti tretirani milioneri). A pošto je vrlo brzo shvaćena apsurdnost ovog predloga zbog procedure uplata, prešlo se na sledeći.

Treći predlog po diktatu MMF kao više sile: oporezovaće se svi prihodi iznad 12.000 dinara da bi svi bili uključeni u takozvani solidarni porez (!). Da je ovo izrekao student I godine društvenih nauka, ne bi bilo toliko začuđujuće, jer se u Srbiji danas i inače vrlo malo pozivalo na solidarnost. Ali kada Vlada shvati kao solidarnost izjednačenje ugroženog stanovništvo sa onim delom populacije koji su se na lak (i najčešće nelegalan način) enormno obogatili, to je poigravanje sa principom solidarnosti, jer se taj značajni društveni princip karikira. I prirodno, siromašni građani shvataju to kao nepravdu i kao beskrupulozni namet.

Bojažljivo je napomenut i četvrti predlog – o uštedama u vrhu državne strukture – eventualnim smanjenjem broja ministarstava i kresanjem plata na državnim funkcijama i u javnim preduzećima. Ali je iz Vlade odmah stiglo objašnjenje da se takvim postupkom ne bi mnogo uštedelo, jer bi ministri postali državni sekretari (pošto za funkcionere ne važe ista pravila kao za radnike i druge službenike u postupku „tehnološkog viška“), a dodato i umanjenje njihovih plata je irelevantno, jer se radi o relativno malom broju ljudi. Da ovaj apsurdni zaključak nije stvar matematičke procene, većčisto ideološke prirode, jasno je i funkcionalno nepismenim građanima.

Sva dosadašnja istraživanja, koja sam vršila sa svojim saradnicima od 2000. godine (do sada su izvršena tri u desetinama gradova u Srbiji, a u toku je i četvrto u okviru projekta „Politika i svakodnevni život“) ukazala su na rastuće nezadovoljstvo građana politikom koju su vodile prodemokratske vlade (a rastuću popularnost radikalskih stranaka objašnjavaju ne njihovim dobrim programima, većdobrim korišćenjem grešaka pro-demokratskih partija); to je izazvalo veliku apatiju i rezignaciju građana i sve manje verovanje u postojeće institucije društva. Ali rezignacija može da se u kritičnom momentu pretvori u pobunu (to se desilo 1996/97. i 5. oktobra 2000. godine), kada građani shvate da je mera trpljenja prekoračena i kažu: „dosta!“ Međutim, postoji opravdana bojazan da se tada neće sve završiti na smeni vlasti, većje moguća eksplozija opšteg nasilja i destrukcije (na šta ukazuju sve češći slučajevi agresivnosti i čak iracionalnog nasilja). U tom smislu smatram da je Vlada neodgovorna, jer zanemaruje opšteprihvaćeno osećanje većine građana da su oni „gubitnici“, koje ako i dalje eskalira, upućuje na zabrinjavajuće ishode.