Festival u Nišu se vratio kući. Posle više od deset godina, festival je centralno mesto zauzeo u hotelu „Ambasador“, najgorem hotelu na svetu a najboljem za Festival. Nalazi se na 200 metara od tvrđave u strogom centru Niša.
Ove godine je zasijao punim sjajem u izdanju kakvo dolikuje imenu: kompletno renoviran, primio je preko stotinu gostiju glumaca, novinara, gostiju iz bivših republika, iz inostranstva i sada sa ponosom mogu da kažem, da sam se „vratio kući“ koja blista.
Najvišu nagradu, gran-prix „Naisa“ poneo je Tihomir Stanić, za ulogu u filmu Gorana Markovića „Delirijum tremens“. Ovo slovo posvećujemo laureatu.
Jednom, davno, tako počinju sve bajke, lajali smo na zvezde iz bašte „Amerikanca“, Ivo Andrić, Branko Radičević, Sava Mrkalj, Miloš Crnjanski, Jovan Sterija Popović, kralj Aleksandar Obrenović, Sava Šumanović, Miša Kutuzov (što je Miša mogao da potegne, majko mila), Borislav Pekić, Stevan Sremac, Stojan Protić, Tihomir Stanić, koji je sanjao da postane veliki glumac i to javno i moja malenkost. Kakva elita!? Sebe ne računam, ja sam se ušunjao.
Bila je to, rekao bi danas Tihomir Stanić, njegova mračna prošlost, jer je sam mogao sve da nas natpije, da drži „banku“ i to suvislu, i da poslednji ostane na Kovanluku sa jednim „dežurnim“ kelnerom, tek, da mu se nađe, do prvih petlova u ranu zoru. Ne znam da li je istina, ali dok se strmekao niz brdo prema gradu i „Ambasadoru“ zastajao bi kod bašte Mlađe Nedeljkovića, i raskokodakalom petlu bacao po sto kinte, mrmljajući: „Neće Tiki niko za džabe da peva!“
Dok smo sedeli i brojali čaše i zvezde, Tihomir Stanić, glumac ovdašnji, koga ćete gledati u filmu Gorana Markovića „Delirijum tremens“, zastade sa zdravicom i ozbiljno nam reče: „Gospodo, na pijanci svi, prokleti, odsada do večnosti, smilovao se Bog takvima kao što smo mi! (Šekspir, cvrc). A onda se nakašlja i dodade: „Šta je gluma? Šta je suština glume?“ Svi slegosmo ramenima čak i Ivo Andrić i Sterija Popović. Jedino Pekić klimnu glavom.
„Gluma je prosta stvar, gospodo! Izađeš na scenu, kamere, kameru, iskoračiš jednom nogom, digneš levu ruku i kažeš – istinu!“
Mnogo je godina prošlo, dok Tihomir nije iskoračio jednom nogom, digao levu ruku i – doživeo „Delirijum tremens“!
Gospodin Stanić, koji, ni njegovi biografi kojima pripadam i ja, ne poteže čašu od te noći, rođen je u Šiškovcima kod Laktaša. Detinjstvo je proveo u Kozarskoj Dubici a Akademiju dramskih umetnosti završio je u Novom Sadu u klasi profesora Dejana Mijača. Još u Kozarskoj Dubici dok je brojao ovce, maštao je da jednog dana postane slavna ličnost, Ivo, Branko, Sava, kralj Aleksandar…
Kada se rešio sedeljki za stolom, nije se laktao, već je svojim talentom počeo da se probija kroz pozorišne scene, televizijske studije i filmske kamere. Ono društvo s početka slova o Tihomiru, sa kojim sam kosanćim pio i lajao na zvezde, sve je to zapravo jedna ličnost. To je ličnost koja je pronikla u suštinu glume, u iskorak, u dizanje leve ruke i u istinu: Tihomir Stanić, koji je za te likove koje je tumačio dobio nebrojene nagrade.
Kada ugledate njegovog Dagija, proći će vas žmarci, jer u ovoj ulozi Tihomir Stanić nadmašio je sve teorije o glumi, nadmašio samog sebe i održao glumačku lekciju. NJegov Dagi samo što vam ne padne s platna u krilo.
Da li je kraj Stanićeve bajke? Ni slučajno. U najboljim je godinama da doživi još nekolikih delirijuma – glumačkih.
Autor je filmski kritičar i novinar
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
