Godina koju je pojela korona

Oni, koji su poput autora ovog teksta odrastali na poljima (sada uraslim u trnje), sa zemljom pod noktima, znaju kakva je slika polja nakon najezde beskičmenih i groznih čudovišta, znaju kolika je mera pustoši i koliko vremena treba za otavu.

Ova odlazeća godina, koja će ostati dubokim tragom obeležena u istoriji čovečanstva po planetarno teškim posledicama, kod nas je započela neponovljivom brukom: sumanutom i neodgovornom konferencijom za štampu, na kojoj su nas „stručnjaci“ ubeđivali da je to najsmešniji virus u istoriji, slali nas u šopinge u grotlo korone, a „stručnjak nad stručnjacima“, cerekajući se iza njih, savetovao kombinacije belog luka i isto takvog vina (verovatno iz podruma blizu prestonice), a završila se tvrdnjom da je neko upaljačem sagorevao „sklopke“, u savezu sa koronom, a u nameri uništenja srpskog naroda, „baka i deka“, naročito onih koji se kunu u njega, koji ne samo da krši najveće svetovne (Ustav) već i duhovne zapovesti, od kojih prva glasi: „Ne imaj drugog Boga, sem mene“ – a ispostavilo se da je to verovatno posledica delovanja „mangupa iz njegovih redova“ (još je Lenjinu bilo jasno da su oni najopasniji), koji su mu, nakon priče o peračima stakla koji se svakih deset sekundi „omačinju“ sa nekog od prozora, podmetnuli „sklopke“, mada čovek (i da nema životni poziv poput potpisnika ovih redova – oko struje) može da vidi da se radi o rednim stezaljkama, koje su vatrootporne, i koje mogu da se deformišu samo u slučaju kratkog spoja u kolu gde protiče jaka struja, i tada može doći do delimičnih deformacija, kakve mogu da se jave na spojnom priboru, pa i na rasklopnoj tehnici.

Štete mogu biti i značajne, ako blagovremeno ne odreaguje zaštita, a uglavnom su posledica ljudskog faktora – greške ili nestručnosti.

Korona je tako, nepozvana (nepravedna, nehumana i ničim izazvana – kako bi rekao onaj smešni Lilić), ušla u naše domove, uz distancu donela i strah: strah za najvoljenije, strah za sebe.

Zatvorila nas u kuće, u stanove, u sobe, u same sebe.

Gotovo da više ne znamo kuću iz koje neko nije oboleo, gotovo da više ne znamo ulicu, sokak, iz koga neko nije umro.

Uprkos nadljudskim naporima ogromne većine zdravstvenih radnika i njihovog požrtvovanja – ničim podržanog, sem povremenih protokolarnih reči hvale – zdravstvo je dostiglo tačku pucanja; dalji privredni razvoj sveden je na formu puta kroz neprohodnu prašumu bez kompasa i sa tupom mačetom u ruci.

Najviši državni organ se bavi temom šta je draže našoj Seki, i gde su domaći izdajnici; opozicija se, poput lego kockica, sastavlja i rastavlja, blati i briše od blata, bačenog što od jata skakavaca, što od njihovog iz košnice odbeglog roja, takmičeći se, od onih najznačajnijih do manje značajnih, u beslosvesnostima koje će prosuti pred nas, pa se tako, baš na stranicama Danasa, jedan junoša doseti rešenja: da na čelo stanu gromade Bodiroga i Bjelogrlić!

Ne treba, naravno, kriviti za sve onoga ko krši Ustav i Prvu božju zapovest – i u drugim zemljama, ne samo u okruženju već i u Evropi i svetu, korona nemislosno žanje svoj danak.

I tamošnje su vlasti ništa manje nemoćne da stanu pred nju, da se odupru.

Ali one ne svaljuju krivicu na žrtve; one ne nazivaju izdajnicima one koji, drugačijim mišljenjem i pristupom, hoće da pomognu; one ne friziraju brojeve obolelih i umrlih – da napišemo preciznije: one bezočno ne lažu; one ne optužuju svoje građane da navijaju za koronu i da pale sklopke kako bi sprečile da bolnica – gde bi trebalo da budu mnogi životi otrgnuti iz njenih kandži – što pre proradi.

Toliko se odmaklo u ludilu, da ne shvataju kako ne postoji zdravorazumsko ljudsko biće koje takvu tvrdnju i može da prihvati.

I potpisnik ovog teksta – kao i većina, koji na bilo koji način, umno, fizički ili u nekom drugom obliku privređuju i pre početka moraju da prođu bar rutinsku lekarsku kontrolu (da dobiju lekarsko uverenje) – morao je, uz ostalo, da ima i uverenje o spremnosti za visinske radove, iako se, u četiri decenije rada, od svih visina peo samo na kancelarijski sto, da okrene ili zameni starter na fluo rasveti koja trepti.

Ne znam da li je zakonom predviđeno, ali bi za obavljanje najodgovornijih poslova u jednoj državi, od njenog najnižeg „pandura“ pa do predsednika, neizostavno najpre moralo da se izda lekarsko uverenje o njegovoj zdravstvenoj sposobnosti, o njegovom fizičkom, a iznad svega mentalnom stanju (Ruzvelt je vodio Ameriku kroz rat iz invalidskih kolica).

Hipotetički je teško iznositi tvrdnje, ali je verovatnoća velika da bi čitav taj korpus ne samo bio ostavljen bez lekarskog uverenja već bi dobar deo jedinki bio proglašen radno nesposobnim ili upućen na lečenje u ustanove posebne namene.

No, najeminentniji zdravstveni radnici, umesto da ukažu na problem – ćute.

I stanovnici iz Knez Mihailove 35 ćute.

I Pekićevi naslednici (samo po peru, i ni po čemu drugom) ćute.

Svi ćutimo, upleteni u svoja zamršena životna klupka, u lične nevolje i brige za sutra. U očaj.

Evropa nam je, kao prljavom prosjaku, nemislosno zalupila svoja vrata. Na duže vreme. Možda i zauvek.

Ćuti i Koraks, ali je njegova ćutnja sve gromoglasnija i oštrija – pravo je čudo kako oni likovi iz Skupštine ne odreagovaše na Koraksov prikaz sa kojeg mesta i u kakvom obliku ulaze u Skupštinu, prolazeći pored propetih konja koji, savijenim kopitama, pokrivaju široke nozdrve.

Ćuti i korona, pojela nam je godinu. I, kako stoji stvar, poješće i neke od narednih.

A možda će nešto ostati i skakavcima. Ako ih i dalje bude.

Autor je književnik