Godina nasilja, zločina i straha: Lični stav Nikole Krstića

Skorašnje pendrečenje i jurenje građana po beogradskim parkovima samo pokazuje koliko naprednjački um ne razume ništa drugo, osim da maltretira, tuče i hapsi.

Neoradikalska pošast XXI veka zahvatila je sve pore srbijanskog društva, ugurala se u najmanje rupe, i pustila svoje destruktivne otrove, koji izjedaju ljudske umove iznutra.

Mnogi se tako danas pitaju zašto nema više naroda na ulicama, zašto su svi i dalje kod kuće kada vidimo da policija Aleksandra Vučića mlati i privodi omladinu, zašto je više ljudi na Tviteru i Fejsbuku glasno, dok se napolju uopšte ne čuju.

Postoji ta jedna čaršijska floskula da su ljudi umorni od svega, da im više nije do politike, da su mnogi odustali još odavno – uglavnom se tu najčešće spominje ubistvo premijera Đinđića ili 2012. kada ovi dolaze na vlast – ali najviše od svega jeste ono razmišljanje da su ljudi u biti veoma neinformisani.

I da, eto, kada bi svi čitali ove novine, gledali N1 i Novu S, treće oko bi im se izgleda otvorilo.

Ali, hajde da se više ne lažemo, još 2022. je Inicijativa Digitalna Srbija saopštila, pozivajući se na analize Republičkog zavoda za statistiku, da u Srbiji više od 80 odsto domaćinstava ima pristup internetu, a 78 odsto stanovnika uzrasta od 16 do 74 može se smatrati redovnim korisnikom interneta.

Dakle, ako kažemo da mnogi nemaju pristup putem televizijskih kanala ka dešavanjima na ulicama, algoritam na njihovom internetu na telefonu ili kompjuteru može da im preporuči, ukoliko su dovoljno zainteresovani, da vide i drugu stranu priče.

No, hajde da se još malo ne lažemo kada smo već tu, na trafikama pored ovog lista i još par nedeljnika, konstatovaće to novinar i pisac Tomislav Marković, ljudi i dalje biraju krvožedne naslovne strane.

Ljudi žele da vide ko je ubio tu i tu ženu, kako je ubio, na koji način, hoće da saznaju koliko, bog te mazo, novca studenti dobijaju sa Zapada, da li će se Nestorovićevo proročanstvo o vanzemaljcima ostvariti, i da li će nam Albanci sa Kosova ponovo, po sto pedeset i peti put, iščupati iz grudi srce Srbije.

E sada, još samo malo strpljenja, neko će reći: „Pa, šta sada, ne mogu svi ljudi da budu superpametni kao krug dvojke?“, i tu bi se autor ovog teksta složio, budući da je krug dvojke posebno stanje svesti koje isključivo boravi u sopstvenom mehuru, pa tako i doživljava okolinu.

Međutim, koreni biranja Informera i Srpskog telegrafa na trafikama, kao i slušanje kojekakvih mistika na BalkanInfu, sežu upravo mnogo dublje u prošlost.

U vreme kada se četnička kama rehabilitovala, a ubijanje Srba tokom Drugog svetskog rata glamurizovalo. Osamdesete godine prošlog stoleća čuvaju tu zakopanu tajnu zašto mi danas nismo u stanju da se otrgnemo onih primalnih poriva prema krvlju, suzama i znoju.

Prebrojavanje kostiju i jama, izvođenje predstava i izdavanje knjiga o svesrpskom stradanju tokom prve polovine XX veka, dovelo nas je do toga da devedesetih eksplodiramo i prouzrukujemo takav zemljotres, koji će na stotine hiljada života uništiti, a danas da potonemo u agresivnu paranoju, te da ne verujemo i sopstvenim očima, već isključivo propagandnim gavranima.

Sravnjivanje Vukovara, opsada Sarajeva, nošenje belih marama u Prijedoru, koncentracioni logori po Bosni i Hercegovini i Srbiji za nesrpsko stanovništvo, genocid u Srebrenici nad Bošnjacima i pokušaj genocida na Kosovu nad Albancima – sve su to informacije koje su potvrđene svuda u svetu, ali su one i dalje za ovo podneblje nebitne, netačne i štaviše etiketirajuće za srpski narod.

Zato i ne treba mnogo kritikovati i pitati zašto nema još ljudi na ulicama, i ovo je dobro. Jer, Srbija, odavno preosetljiva na bilo kakvu promenu, te i duboko uverena da je žrtva svih istorijskih procesa i ratnih sukoba, veoma je odlučna i složna u tome da ostane u buđavom zapećku XXI veka.

Ovakva čudovišna stvarnost stvorena je da nas podseća da će ovoj državi uvek biti bitnija geografska veličina, religiozna temperatura i ratnička pomahnitalost, nego životni standard, materijalna stabilnost i vladavina prava. Uskoro će Nova godina, ali nama ova jedna traje već četrdeset godina. Godina nasilja, zločina i straha.

Autor je slobodni novinar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.