Godine briselskog puta dovele su nas na granicu Sudana

Ova činjenica možda i ne bi bila previše čudna da Srbija već dve decenije čvrsto i odlučno ne korača evropskim putem, iako je oduvek bila deo Evrope, što će, siguran sam, mnogima zvučati zbunjujuće. Koje smo to skretanje propustili, koju smo to pogrešnu odluku doneli, kada smo sledeći briselske direktive završili usred Afrike?

Koliko me pamćenje služi nijedan nalog, nijedan zahtev, nijedna preporuka koja je u Srbiju stigla iz Brisela nije ostala neispunjena. Podsećanja radi, odmah posle 5. oktobra 2000. godine poručeno nam je: demokratizacija i privatizacija. Demokratski smo pristali da Brisel podrži onu političku opciju koja je po njegovom mišljenju za nas najbolja. Što se pak privatizacije tiče, prodali smo sve od izvora pitke vode do fabrika, u paketu sa ljudima, ne ostavljajući traga sumnji da imamo još nešto što bi se moglo privatizovati. Ali ne zadugo, na put nam je postavljen novi izazov u vidu otvaranja tržišta. Otvorili smo ga u tolikoj meri da je prestalo da bude tržište, budući da je strani kapital preuzeo gotovo monopolsku kontrolu svuda, od agroindustrije i trgovine pa sve do bankarskog sektora. Na sugestiju da bi trebalo ojačati civilni sektor, ojačali smo ga tako snažno da je metastazirao u svojevrsnu državu u državi, a zaposleni u njemu postali vladajuća ekonomska i politička klasa u moru opšte bede i sluđene nesreće.

Još pre 12 godina tadašnji ministar inostranih poslova Srbije i Crne Gore Vuk Drašković, posle povratka sa 60. zasedanja Generalne skupštine Ujedinjenih nacija 26. septembra 2005. godine, rekao je da ćemo uspeti ako uklonimo prepreke koje smo sami sebi postavili i da se naša najveća prepreka zove general Ratko Mladić. „Kada bi on danas odlučio da otputuje za Hag, već sutra bismo bili u Partnerstvu za mir, a članica NATO-a najduže za godinu i po. Evropske i međunarodne donacije državi iznosile bi nekoliko milijardi dolara, a strane investicije u Srbiju i Crnu Goru bile bi tolike da bismo, ubrzo, postali vodeća država cele Jugoistočne Evrope, tržišta od oko 60 miliona ljudi“ – poručio je Drašković.

Naravno, nismo ostali gluvi ni na insistiranje Brisela, da jedini put u bolju i prosperitetniju budućnost isključivo vodi preko saradnje sa Haškim tribunalom, pa smo pohapsili i izručili sve one koji su časno vršeći svoju dužnost sprečili da se nad srpskim narodom izvrši treći genocid u ovom veku. Da se genocid ipak desio, valjda bi u budućnost stigli ranije.

Za slabljenje naše vojske i poverenja građana u nju nisu krive samo zapadne sile već prethodni ministri odbrane i generali, sadašnji članovi Demokratske stranke koji su bespogovorno slušali naređenja iz Brisela i Vašingtona i sistematski uništavali Vojsku Srbije kroz proces reformi od 2000. godine koji se odvijao pod rukovodstvom NATO pakta, sve sa ciljem da se smanji aktivni sastav ljudstva i uništi srpsko naoružanje i vojna oprema, zbog čega su tenkovi, topovi i rakete završili kao liveno gvožđe. Za razliku od njih, aktuelni ministar odbrane Aleksandar Vulin razmišlja o sigurnoj budućnosti, nabavlja vojne avione i savremeno naoružanje iz Rusije, povećava vojni budžet i izdvajanja za plate zaposlenih u vojsci, čime šalje jasnu poruku da je Srbija postala ozbiljna i odgovorna država koja razmišlja o bezbednosti svojih građana, u trenutku kada se nalazimo okruženi NATO zemljama i kada smo pod stalnim pritiscima da napustimo politiku vojne neutralnosti, što je rezultiralo pozitivnim mišljenjem naroda i vraćanjem poverenja u Vojsku Srbije, dok je opredeljenost ka Evropskoj uniji smanjena i izjednačena, o čemu svedoče i podaci najnovijeg istraživanja agencije Faktor plus (48 odsto građana veruje Vojsci Srbije – 38 odsto za EU, 35 odsto protiv EU).

Srbija je u procesu integracije u Evropsku uniju (EU) uradila previše. Ispunila uslove koji nisu bili postavljeni ni pred jednu drugu državu. Za to vreme EU je puno zaradila na nama i obezbedila ekstraprofit samo za sebe, koristeći sve moguće privilegije. Upropastili su nam privredu i proizvodnju raznim sporazumima, od kojih je Sporazum o stabilnosti i pridruživanju (SSP) najpogubniji za Srbiju. Sigurno se sećate da je taj sporazum potpisao čuveni ministar koji se javno hvalio da spava na tetkinom kauču? Zatim su nam preoteli visokoobrazovane kadrove, u koje su roditelji i država uložili ogromne pare za školovanje, zbog čega nam EU duguje jako puno novca ne samo za obrazovanu omladinu već i za vređanje inteligencije i kompletnu privredu. Pravo pitanje u tom procesu, kada će EU početi da uplaćuje velike sume novca u budžet Srbije za zdravu hranu, plate u prosveti, zdravstvu i kulturi?! A za početak neka se ugleda na svoje pretke iz 1389. godine koji su slavili Srbiju, u znak pobeda na Kosovu polju i odbranu hrišćanske Evrope.

Tu negde, uporedo sa najavom da novih zahteva neće biti, stigao je zahtev za etapnim priznavanjem nezavisnosti Kosova i Metohije, u formi „poboljšanja odnosa“. Entuzijastična, a hipertrofirana kasta evrokrata u vlasti nije časila ni časa, bacivši se odmah na posao. Meni iskreno čudi da u tolikoj žurbi ka briselskim sinekurama nisu usput uspostavili „bolje odnose“ i sa Kruševcem i Mladenovcem, čisto preventive radi. Kvote za prijem migranta bile su obavezne za sve države EU, a mi smo opet podneli najveći teret migrantske krize, iako nismo članovi Evropske unije. Što se pak tiče direktive o obračunu sa sistemskom korupcijom, sledili smo primer Evropskog parlamenta, čijih se gotovo trećina članova nalazi na platnom spisku ljudi od poverenja Fonda za otvoreno društvo.

Toliki trud a standard i dalje afrički?! Siguran sam da će nam srpske evrokrate skrenuti pažnju da politika rodne ravnopravnosti nije dovoljno efikasno implementirana, što je sasvim dovoljan razlog za izostanak realnog boljitka, ali ja više ne verujem da su te dve stvari realno povezane. Mnogo logičnije mi zvuči veza između opšteg siromaštva, tako karakterističnog za kolonijalnu istoriju Afrike i naše kolonijalne svesti koja se isključivo bavi brzinom implementacije zahteva, pristiglih iz briselske metropole. Gotovo sedamnaest godina briselskog puta Srbije koji nas je doveo negde na ekonomsku granicu Sudana sasvim je razuman razlog za zapitanost, da li definicija gluposti negde greši kada kaže da se radi o „upornoj primeni istih metoda u iščekivanju drugačijeg rezultata“?

Autor je predsednik Srpske lige