Godine nade za EU

U januaru 2024. Srbija je zaglavljena i dezorijentisano baulja unaokolo – deklarativno ostajući, a suštinski čineći vrlo malo – na svom putu ka „porodici razvijenih i demokratskih zemalja“ na kontinentu kojem pripada.

U međuvremenu, u period između dva pomenuta januara, stala je cela jedna decenija nade da je ulazak u Evropsku uniju dostižan i ostvariv cilj.

Analiza dosadašnjeg toka pregovaračkog procesa pokazuje da je, bez dileme, i moglo i moralo biti učinjeno više. Mnogo više. I mnogo brže.

Tome je dokaz, na jednoj strani, iskustvo i brzina pridruživanja zemalja koje su članicama postajale za neuporedivo kraće vreme nego što je to period koji je Srbija do sada ostavila iza sebe. Na drugoj strani, dokaz se može naći i u brojevima.

Naime, od ukupno 35 pregovaračkih poglavlja, do dana današnjeg otvorena su dvadeset i dva i privremeno zatvorena dva poglavlja.

Priča o klasterima tu ne menja stanje stvari. U prevodu, brojevi kažu da se u nastojanju da se domogne obećane „evropske perspektive“ Srbija nalazi tek negde na polovini polovine ukupnog posla koji bi valjalo obaviti.

Jer, ne treba zaboraviti da poglavlja nije dovoljno samo otvoriti, mnogo će važnije biti da ona budu zatvorena.

Ako se sa brojeva fokus pomeri na suštinu, stvari su kudikamo nepovoljnije. Za adekvatno razumevanje suštine važno je, međutim, na umu držati činjenicu da od početka pregovaračkog procesa njime upravlja ista politička garnitura na vlasti.

U tom smislu, u prvih pet godina – negde do 2018. godine, ponajviše zahvaljujući potpisivanju Briselskog sporazuma i kooperativnosti glede kosovskog problema, vlast uspeva da dovoljno ubedljivo komunicira svoje „evropsko opredeljenje“ i „posvećenost reformama“ što biva nagrađeno otvaranjem najvećeg dela do sada otvorenih poglavlja.

Drugu petoletku, od kraja 2018. do danas, karakteriše najpre usporavanje, a zatim i formalno i suštinsko zaustavljanje procesa.

Problemi u dijalogu o normalizaciji odnosa sa Prištinom i sa tim povezani bezbednosni incidenti, pitanje usklađivanja sa spoljnom politikom zajednice, ali i sve ozbiljniji i očigledniji problemi na unutrašnjem planu koji se tiču demokratije i izbora, vladavine prava, stanja u institucijama i medijima, sveprisutne korupcije i ljudskih i manjinskih prava – ne mogu se sakriti pod tepih.

Tome sledstveno u poslednje cele dve godine o otvaranju novih poglavlja (klastera) nema ni pomena.

Tome sledstveno takođe, Evropska komisija u svom poslednjem godišnjem izveštaju, ako se on pažljivo čita, postavlja logično pitanje: da li Srbija stvarno želi da uđe u Evropsku uniju?

U svetlu takvih okolnosti, od naročite je važnosti još jednom aktuelizovati pitanje zainteresovanosti ključnih društvenih aktera glede evrointegracija.

U iskrenost i ozbiljnost pristupa procesu od strane političke kaste, podjednako i onog njenog dela koji je na vlasti i onog koji je u opoziciji, opravdano se ima sumnjati.

Umesto „gutanja žaba“ i posvećenosti reformama, na delu je odugovlačenje i bežanje od teme. Sirotinja raja, iako sa najviše interesa da društvo ima izgledati bitno drugačije nego što izgleda danas, gubi entuzijazam.

Kako vreme prolazi, sve više zabrinjava odnos i interesovanje mladih, a ni pripadnici nacionalnih manjina koji su godinama bili najsnažniji zagovornici i podržavaoci procesa – nisu više toliki evrofanatici.

Konačno, proces ostaje tema za svega nekoliko posvećenih organizacija civilnog društva i pojedinaca. Drugim rečima, za istinske zaljubljenike.

Na kraju, reč-dve o nadi sa početka teksta. Da, tačno je da reforme kasne ili ih uopšte nema.

Da, tačno je da su mnoge prilike za ubrzanje procesa otišle u nepovrat.

Da, tačno je da je trenutno stanje u društvu po mnogim pitanjima neo(iz)drživo, posmatrano čak i nezavisno od samog procesa evropskih integracija.

Da, tačno je da vladajući politički narativ i poruke koje iz njega proističu deluju zbunjujuće.

I da, tačno je da podrška ideji učlanjenja u aktuelnom trenutku nije na željenom nivou. Sve se to, međutim, može promeniti. Vrlo brzo.

Zato je strateški važno nadu u proces i njegovu svrhu održati živom. Kao zalog za godine koje su tek pred nama.

Autor je koordinator u NVO Akademska inicijativa „Forum 10”

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.