Golub Duda i vlažna maramica

To nije bio vazdušni dvoboj kako su pre nekoliko godina mnogi očekivali, već dogovor između dobrovoljnog plena i nezasitog lovca.

Ovako bi na ezopovskom jeziku glasio kratki opis slike na kojoj proslavljeni srpski i jugoslovenski trener, nekadašnja zvezda opozicije u toku predsedničke kampanje pokojnog Saše Jankovića, Dušan Duda Ivković igra neobaveznu partiju šaha sa dojučerašnjim diktatorom koji ga je primorao da u egzilu svečano ode u trenersku penziju.

Izgleda da je istinita ona teorija da vlasnici životinja počinju da liče na svoje mezimce.

Tako je i najpoznatiji golubar na Balkanu postao ptica koja simbolizuje mir, spokojstvo i sreću.

Golub je u mnogim kulturama zauzimao važno mesto.

U Egiptu je simbolizovao nevinost, kod Feničana plodnost, u Kini dugovečnost, a kod hrišćana Sveti duh.

Ali, umesto da golub Duda, onako beo i poletan zaliči na goluba mira, da svom napaćenom narodu donese poruku nade i ohrabrenja, taj penzionisani golub iznenada je uzleteo do neslućenih visina, napravio pobednički krug i obavio ono što inače realni i nesimbolični golubovi rade – slavodobitno se posrao po svima nama.

Umesto letačkih bravura, kaskaderskih lupinga i filigrantskog hvatanja visa, doživeli smo da nas trenerska legenda iz ptičje perspektive golubljim izmetom vrati u realnost i oduči od neopreznog gledanja u nebo.

Da, tamo gore mogu se videti sve lepote pernatih životinja, treperenje dalekih zvezda ili mimohod paperjastih oblaka, ali najčešće se taj čas astronomije završi potvrdom nepisanog pravila da ptičje govno preciznije od drona pogađa ili lepotu u oku posmatrača ili voskiranu haubu sveže opranog automobila.

Nije Duda ni prvi ni poslednji koji je prešao na tamnu stranu i razočarao osetljive i nežne opozicione duše po društvenim mrežama.

Problem je mnogo dublji.

Srbija je postala mozaik vešto uklopljenih, ali pogrešno sastavljenih puzli, od kojih nijedna ne pasuje na mestu koje zauzima.

Svakom od nas neumitnim protokom vremena pozicija na kojoj smo postaje tesna.

U prirodi je čoveka da hoće više nego što može i da želi više nego što sme.

Zbog toga često od nakita nosimo samo svoja interna nezadovoljstva, nesigurnosti i frustracije.

Svako ima svoju slabu tačku koju ovaj bestijalni režim specijalnim infracrvenim skenerom detektuje kao barcode.

Za njih sve ima cenu i sve se može kupiti.

Ako se potencijalna roba koja se drzne da tvrdi pazar i da pruža otpor darežljivom nakupcu duša, nezahvalni buntovnik bez razloga automatski prolazi prvo kroz početnu fazu upozorenja, onda uslede perfidne ucene, zatim koloplet raznovrsnih pretnji i najzad mafijaški upakovana ponuda koja se na odbija.

Dok su drugi narodi usavršili pronalaženje retkih i obojenih metala ili dragocenih fosilnih goriva, najpoznatije srpsko rudno bogatstvo jeste – izgovor.

Izgovor zašto se nešto nije moglo uraditi ili se nešto uradilo pogrešno.

U politici on je vredniji od teških ruda, platine, paladijuma i zlata zajedno.

Svako od političara u sebi nosi već pripremljen izgovor kao amajliju.

Čanak je morao zbog voljenog Novog Sada, Stamatović zbog monumentalne žičare, Duda zbog legendarnog Radničkog.

Savest političara je kao halapljiva beba – nju je jednostavno i lako umiriti.

Ako je državna sisa dovoljno nabrekla, onda kolostruma ima i za političku nedonoščad koju je manipulacijom urođene pohlepe lako namamiti u sopstvene jasle.

Političari lako na taj način umire svoju savest, a oni jadnici koji ih prate zateknu samo iskorišćene pelene i sadržaj u njima kao nusprodukt srpske realpolitike i ono što na kraju od svih ideala, zakletvi i obećanja ostane lakovernim biračima.

U Srbiji zimska polarna noć traje već devet godina, a Vučić sve više liči na noćnog kralja koji je 2012. godine uz pomoć naprednih belih hodača (i listića) uspeo da probije magični zid i pokori sva kraljevstva Vesterosa.

Pored toga što ima moć da diže iz mrtvih one političare za koje smo mislili da su ostali smo ružna prošlost, njegov ledeni dodir pretvara ljude u beživotne sledbenike. Lice im se izobliči, oči im postanu ledeno hladne, a ono što ostane od njih priključi se milionskoj armiji mrtvih koja zombirana ide ka glasačkim kutijama.

Razočarenje u goluba Dudu trajaće kratko.

Ova generacija odrasla je na brzoj hrani, brzom načinu života i brzo potrošnim emocijama.

Najveća šteta posle svakog razočarenja jeste sve dublje nepoverenje koje se među opoziciono opredeljenim biračima širi brže nego korona na južnoj tribini.

Svi su isti! Ne verujem više nikome! Zar i on!? Ovaj će vladati večno! Sve je uzalud, nema nam spasa!

A to je upravo efekat koji plavooki kralj želi da postigne. Njemu je Duda kao vlažna maramica. Obrisaće svoje prljave ruke o njega, svoju prljavštinu ostaviće kao žig srama na njegovom golubljem perju i bez okretanja pojuriće ka novim žrtvama, ka novim uporištima slobodnih ljudi.

Kada će se i gde odigrati odlučujuća bitka između dva kraljevstva, dva sveta, dve Srbije, niko sa sigurnošću još uvek ne može da tvrdi. Jedina izvesnost i ovoj nesigurnosti jeste da samo jedinstveni i iskreni imamo šansu za opstanak.

The dead are coming!

Valar morghulis!

Autor je lekar, član DS