Gomila laži i falsifikata

Sa gore pomenutim panegirikom, delom posvećenim Dražinom braniocu Joksimoviću, ali više samome Draži, prepunom laži, falsifikata i proizvoljnih tvrdnji, Aleksandar Čotrić je postao glavni kandidat za dobijanje te laskave titule. Šta je sve u tom pamfletu iskonstruisano, to je teško i nabrojati, pa ćemo se zadržati samo na onom najbrutalnijem.

Četnički ideolozi već nekoliko godina proturaju priču da je Draža surovo mučen tokom istrage i suđenja, a sada Čotrić ide još dalje i drsko izmišlja da je Draža bio slomljen usled „dejstva droge meskalin“. Odakle Čotriću ovako odlično poznavanje sveta droge – to ne znam, ali ja sam bio prinuđen da kopam po internetu i da tu saznam da se meskalin dobija iz nekog latinoameričkog kaktusa, da se njegova upotreba proširila po Americi početkom pedesetih godina, a posle toga i po Evropi. Dakle, u vreme kada je Draži suđeno meskalina nije bilo ni u Jugoslaviji, u kojoj tada nije bilo ni hleba, ni u Evropi. Čemu onda ova bestidna izmišljotina?

Zanimljivo je da niko od onih koji su prisustvovali suđenju 1946. nije ni reč rekao o navodnom mučenju Draže ili ostalih optuženih. To nije učinio niko od onih 60 inostranih novinara koji su pažljivo pratili suđenje, niko od ostalih optuženih i niko od dvadeset advokata koji su ih branili, uključujući tu i dva Dražina advokata. Na odnos vlasti nije se žalio ni sam Draža, a i zašto bi kad je redovno naručivao pečeno meso sa lukom i pio oko litre rakije dnevno, a stražarima koji su ga čuvali bilo je naređeno da ga oslovljavaju sa „gospodine đenerale“. Jedino na šta se Draža žalio jeste da je bio umoran, odnosno „u izvesnim momentima istrage, koja je bila veoma pažljiva prema meni, ja sam neki put bio zamoren“. A na pitanje „da li se islednik trudio da vas zamara“ Draža je odlučno odgovorio: „Ne, prelazilo se čak i na prijateljske razgovore“. Eto, to je istina o mučenju Draže, sve ostalo je pitanje nedostatka morala.

Vrhunsku bezdušnost, svojstvenu četnikom mentalitetu, Čotrić pokazuje kada cinično kaže da je na suđenju Draži „komunistička publika glumila narod“. Publiku u sudnici činila je uglavnom rodbina žrtava iz Vranića, Drugovca, Mačve, Pomoravlja i drugih krajeva Srbije i Jugoslavije koje su poklali četnički zločinci. Ti ojađeni ljudi nisu mogli da mirno prate provokativno ponašanje advokata Joksimovića i ogorčeno su reagovali na njegovu izjavu da „ne vidi razloga za suđenje Draži Mihailoviću“, ili kada je podnosio besmislene predloge kao onaj da se Draži stave na raspolaganje sve domaće i inostrane novine. Uopšte, njegovo ponašanje na suđenju primer je onoga što današnje procesno pravo u Srbiji naziva „zloupotreba procesnih ovlašćenja“. Međutim, on je imao pravo da svog klijenta brani kako je znao i zbog toga nije smeo da krivično odgovara. To ipak ne daje pravo Čotriću da taj krivično-pravni slučaj, ne redak u uzavrelom posleratnom vremenu u Evropi, teatralno diže na nivo antičke tragedije.

Da bi pojačao svoju epsku konstrukciju Čotrić se žali kako su Dražu svi napustili, i saveznici, i kralj, neki komandanti, ostali advokati, „pa i njegovo dvoje dece“. Zaboravio je da kaže da je Dražu na kraju napustio i njegov politički zamenik Dragiša Vasić rekavši da ne može da sarađuje sa „ljudima koji nisu u stanju da vode slepce, a kamoli revoluciju“. Pa kakav je onda to „gorski car srpskog naroda“ i genijalni vojskovođa od koga svi redom beže?

Iz ovog pamfleta može se saznati i da je Čotrić lično prisustvovao poverljivim razgovorima advokata Joksimovića sa Dražom. Ti razgovori su inače održavani u četiri oka, ali vidoviti Čotrić doslovno citira reči Joksimovića koji poziva Dražu da „odbrani svoju vojničku čast i reč“ jer će njih dvojica u svakom slučaju biti ubijeni. Kakva patetična izmišljotina!

Što se tiče kvaliteta završne reči advokata Joksimovića ona, s pravne tačke gledišta, jedva da zaslužuje prelaznu ocenu. To Čotriću ništa ne smeta da je u svojoj laičkoj euforiji diže u nebesa i tvrdi kako se ona „izučava na pravnim fakultetima u Srbiji i svetu“, naravno na onima kojima rukovode Ravnogorci. Dva glavna argumenta Joksimovića bili su da je Draža radio po instrukcijama legalne emigrantske vlade i bio komandant legalne vojske, dok su partizani bili ilegalna formacija, i drugo, da principi Međunarodnog vojnog suda o komandnoj odgovornosti ne važe jer nisu uneti u jugoslovensko pravo. (Nastavak u sutrašnjem broju)

*Autor je potpredsednik Saveza antifašista Srbije