Gonđa Čauši bi bila bolji gradonačelnik

Takođe, svaku različitost i slobodnu misao mora da uništi u njenom začetku pošto je ona sama po sebi opasna za opstanak autokratskog režima.

Nakon inicijalnog objavljivanja u ‘Informeru’, prisutnost moga imena i tvita prethodne nedelje u svim provladinim mejnstrim medijima i tabloidima je dijametralno suprotna vrednosti mog glasa, koji je jednak snazi glasa bilo kojeg pojedinca koji je glasao za njihovog kandidata, pa čak i da je bio za albansku kandidatkinju koja u Severnoj Mitrovici čak ni teoretski ne može da pobedi. Broj olako izgovorenih neistina u vezi sa mnom i posledica koje one mogu da proizvedu je nešto što je zabrinulo blisku okolinu i prijatelje.

Taj tako napisani tvit je imao svoj cilj. Osim što je u njemu pisalo da ću glasati za Gonđu Čauši, što je trebalo da privuče pažnju, namera mi je bila da ukažem na dve problematične stvari. Da nakon Oliverovog ubistva politički pluralizam među Srbima na Kosovu ne postoji, i da mi koji mislimo drugačije nemamo mogućnost izbora jer su jedini kandidati oni ‘jedinstveni’ iz kosovske ekspoziture SNS-a.

Drugo je bilo ukazivanje na to da će mašinerija iz ‘Srpske liste’ svakako ukrasti onoliko glasova koliko je potrebno i da se neće libiti od toga da njihovi članovi biračkih odbora glasaju, kao i 2017. godine, za sve one koji ne pristupe glasanju, što se i desilo. Rekordni broj Srba od 2000. godine je glasao u Kosovskoj Mitrovici u nedelju. Istina je i ta da bi Gonđa Čauši bila bolji gradonačelnik od Rakića, makar zbog jedne činjenice.

U slučaju njene pobede, većinsko stanovništvo u opštini ne bi pripadalo njenoj zajednici, i ona bi morala i te kako da vodi računa o njihovim potrebama, jer joj sigurno ne bi koristila konfrotacija sa njim, za razliku od novo-stare vladajuće strukture koja koristi opštinske resurse za lično bogaćenje i obezbeđivanje sredstava za pobedu na izborima.

Pažljivo napisan, sa namerom da iskaže lično nezadovoljstvo prema postojećem stanju i bez ikakvog poziva na zajedničku akciju ili mogućnosti da se pripiše bilo kojem kolektivitetu.

Osetio sam se kao učesnik u nekom inkivizicijskom postupku. Osude su sevale sa svih strana, ređali su se mediji i predstavnici vlasti: ‘RTS’, ‘Pink’, ‘Prva’, ‘Tanjug’, ‘Novosti’, ‘Informer’, ‘Blic’, ‘TV Most’ itd. Vučić, Đurić, Drecun, Petković, izvesni analitičari i neki novinari u udarnim terminima i emisijama su tumačili tvit na takav način koji je ništa drugo i ništa manje nego crtanje mete. Postao sam razbijač jedinstva, produžena ruka Prištine, protivnik sopstvene države koji radi na okupaciji severa Kosova. Najstrašnije je da niko nije pružio mogućnost da na takve navode odgovorim, što mi je u čitavoj situaciji i najviše zasmetalo. Baš niko nije pozvao da uzme komentar i pruži priliku da bilo šta kažem u svoju odbranu.

Zahvaljujući svemu tome, danas sam, u jednom velikom delu Srbije, koji ne razmišlja previše, ne čita više od naslova iz novina ili sa interneta, i pomno jedino prati ‘Pink’ i laži i gadosti koje se odatle serviraju već godinama, najomraženiji i najpokvareniji izdajnički Srbin koji se demek usudio da glasa za Albanku i radi protiv svoje države.

Najdalje su otišle ‘Novosti’ koje su verovatno radi dodatne dramatizacije u članku koji nije potpisan, pod navodnicima proizvoljno promenili reči i rečenice i meni pripisali nešto što nisam napisao, da bi zbog tako napisanog čak i ja podržao svakog ko bi me osudio.

Ne bežim od odgovornosti, i postoji procedura za kažnjavanje ukoliko je ovako nešto nedopušteno i protivpravno ponašanje, i nemam ništa protiv da nadležni organi preduzmu sve u tom pravcu. Iako sam siguran da Ustav Srbije jamči slobodu mišljenja, izražavanja i izbora. Međutim, javno etiketiranje i zlonamerno neistinito prozivanje i manipulisanje su opasno sredstvo razračunavanja sa neistomišljenicima kojima predstavnici vlasti stvaraju klimu linča. I sve češće primenjuju.

Vrhunac svega je subota veče. U gradu sam. Stiže mi poruka da je neki mladić ranjen u Kosovskoj Mitrovici. Vest se širi, i kako se ona širi, a još se ne zna o kome je reč, počinje da zvoni telefon i stižu poruke od mnogo zabrinutih rođaka, prijatelja, kolega i poznanika. To traje neko vreme dok nisu objavljeni inicijali ranjenog mladića. Zabrinutost tih ljudi je posledica svega što su predstavnici vlasti posejali prethodnih dana preko svojih medija.

Izborni dan sam proveo na planinarenju. Nisam glasao. Verujem da zbog najave da ću glasati za albanskog kandidata nisu smeli da moje ime zaokruže u biračkom spisku i ubace još jedan listić za Rakića, jer su sigurno očekivali da se pojavim. I to je jedino dobro u čitavoj situaciji.

Izbori su prošli. Zato se nadam da će me sada svi napred pomenuti ostaviti na miru, jer im više imaginarni neprijatelj nije potreban. Ali nije nestala zebnja da će me negde u Srbiji neki ‘patriota’, koji svoj stav izgrađuje i učvršćuje tako što se informiše isključivo preko pomenutih medija, sačekati sa nekom štanglom, pa po glavi. Jer odakle on zna za istinu i poruku, njemu je važno ono što su mu oni kojima veruje servirali kao istinu, a to je da sam ‘Šiptar veći od Šiptara’ pa će smatrati da je takvome legitimno razbiti glavu.

Svakako nisam uplašen. Niti mogu da zatražim policijsku zaštitu jer živim na Kosovu. Niti ću išta od svojih navika menjati, što bi značilo da je ludilo u ovoj zemlji pobedilo, ali ako mi se kojim slučajem desi bilo šta loše, dovoljno jasno sam za to odgovornog označio. I kroz sve ranije izjave ali i tvitove, a to je niko drugi već onaj koji je čitavu mašineriju prethodne nedelje pokrenuo, kancelar za Kosovo i Metohiju Marko Đurić.

Od pre neki dan je on odgovoran za moju bezbednost. A valjda će ga ovaj tekst, koji je ujedno i optužnica protiv njega, urazumiti da nakon Olivera, Rade Trajković i mene, prestane sa targetiranjem političkih neistomišljenika i kreiranjem atmosfere u kojoj neki ljudi mogu umisliti da je legitimno da se sa političkim neistomišljenicima fizički razračunaju, potegnu neku štanglu ili povuku obarač.

Autor je bivši odbornik GI SDP – Oliver Ivanović u SO Severna Mitrovica