Goran i ja

Tim povodom često sam boravio na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu radi konsultacija oko teze sa Milanom Rankovićem, profesorom koji je na FDU predavao Sociologiju umetnosti.

Jednom prilikom (mislim da je to bilo 1986) sedeo sam u bifeu Fakulteta, čekajući profesora.

Tik pored mog stola sedeo je režiser Goran Marković sa grupom studenata.

Sa njima je ugodno ćaskao, a pošto su razgovarali o zanimljivim filmskim temama, ja sam radoznalo prisluškivao znajući da to i nije baš pristojno.

Posebno mi je imponovao Goranov način komunikacije sa studentima.

Odnos sa njima bio je prisan, a razgovor ugodan iako visoko stručan – akademski.

Pažnju mi je odvlačila (a svakako i njima) jedino preglasna muzika koja je dolazila iz pravca bifea. Kafe kuvarica je na radiju bila odvrtela narodnjake „do daske“.

Posle kraćeg vremena profesor Marković nakratko je prekinuo konsultacije i obratio se „tetkici“ glasom koji je nadjačao nepodnošljive zvuke sa radija: „Utišajte već jednom tu odvratnu muziku!“

Baš kao da je mene poslušao.

Hteo sam da ustanem i da mu se zahvalim, ali sam odustao.

Nisam mu pružio ruku, ali – kao da jesam. Eto, tako sam „upoznao“ Gorana Markovića, sjajnog reditelja. Scena iz bifea ušla je u moj nezaborav, pa ja i dan-danas imam utisak kao da smo stari prijatelji.

P. s. Profesor Milan Ranković predavao je mnogim budućim glumicama i glumcima. Rekao mi je tada da mu se po intelektualnim (i drugim) kvalitetima najviše dopadala Svetlana Bojković. Nismo u svemu bili istomišljenici, ali u tome – jesmo.

Autor je profesor Sociologije kulture i Sociologije filmske komunikacije na Filozofskom fakultetu u Nišu. Sada u penziji.