Goran Marković na meti pucača

I oni retki, čija imena nešto znače, svoju pripadnost su izjednačili sa nuđenim benificijama i pogodnostima, neoprezno i nepromišljeno odbacivši mogućnost da kao u poljskoj kolibi sačekaju da prohuji letnja oluja i da potom izađu suvi pod suncem.

Nisam u uverenju, primerice, da je jednoj tako nespornoj glumačkoj veličini kakav je Lazar Ristovski, u krvi ideologija ove kaste – to je, verovatno, odluka njegove procene, čije je pogrešnosti već i sam svestan – ali, progutao je žabu i sad mora da krekeće, kao u već jednom u mom tekstu, pominjanom filmu „Kad su žene imale repove“: sabratu koji je progutao žabu (i krekeće), drug daje savet da proguta rodu, koja će pojesti žabu, pa onda da proguta lisicu, koja će pojesti rodu… Na svaki razumni glas, mora se reći i na svaki hrabri glas, jer u ovakvom dobu i u ovakvom vremenu je uz razum neophodna i hrabrost, odgovara se zastrašujućom rikom, i gomile blata polete na taj glas, na ta usta, na taj lik, ne bi li ga ućutkali, ne bi li ga zatrpali.

Ta rika često služi i da skrene pažnju od nečeg kužnog, od nečeg nedozvoljenog i nemogućeg, da usmeri fokus sa „lisica koje meso nose“ na vučje dire. I to je već višegodišnja praksa, to je već prepoznata taktika čuvenog spin-tima – ali se u njemu, kao i u našem šampionskom timu, bezrezultatska taktika odavno raspada, a akteri psujući hvataju za guše mimo očiju publike. Nevino skrštene ruke na pupku su samo neuverljivi znak spokojnosti i moći.

Na takve razumne i upozoravajuće glasove, naročito one retke koji dolaze iz umetničkog sveta, onog sveta koji naše živote i stvarnosti vidi jasnije i dublje od nas običnih, po komandi se ispaljuju plotunske salve, najčešće samo iz ostraguša (to je ono što se puni otpozadi), u nedostatku teže artiljerije, a zrna se češće praskavo rasipaju okolo nego što u metu biju. Retko, kao jutros u jednim dnevnim novinama koje su nekada ipak bile respektabilnijeg imena a sada sišle na samo dno bljutavog tabloidnog trulog lišća, pronađu nešto iz takvog arsenala, nekakav top, koji treba da gromoglasno pukne.

Jutros je, tako, iz takve cevi, ispaljeno tane na Gorana Markovića – kao finale unazad višednevnog caketanja ostraguša (onih što se pune otpozadi), Gorana koji pravi đubrad od filmova, ono smeće što prlja platna po našim bioskopima, i koji iz svoje komforne klasne pozicije ništa ne shvata jer misli da smo pod okupacijom jednog musavog i primitivnog društva, na čelu sa „tiranom, egomanijakom, bolesnikom, prostakom, itd“… „orangutanske stranke“, koja tvori jezivi skup teških prostaka (sve navodi autora jutrošnje objave u tom listu – nikako ne i potpisnika ovog teksta) – a dalje navođenje takvih karakteristika odvelo bi ovaj tekst u neželjenu krajnost.

Tako se sav živalj, koji se režim svojski trudi podeliti razdvojiti, ovde svesno trpa u jedan primitivni narod „u Srbiji koja je dno dna, dok i poslednji čovek sa samopoštovanjem ne pobegne odavde, zalupivši vratima za sobom i tako spreči dalje širenje smrada“. A taj koji ljude deli nije vladajuća kasta već Goran Marković, taj klasni idiot, koji dokazuje da je nekakva Druga Srbija (a koja je to prva; da li, uopšte, sada Srbije i ima) klasna stvar. I to da oni (ti iz Druge Srbije) gledaju na ljude iz krajiških, kosovskih i šumadijskih sela i varošica kao na niža bića, kao na podljude. I da za većinu Srba koji ne žive na Vračaru ili Dorćolu, i još rade rukama misle da je niža klasa, a da su oni koji se ne slažu sa takvom ocenom blatnjava masa netalentovanih, nižerazrednih ljudi, ljudi nižeg obrazovanja, onih poreklom iz nižih slojeva ili iz provincije.

Eto, i potpisnik ovih redova, poreklom iz nižih slojeva (svi su mu preci rođeni i živeli na zemlji, preoravali je i kopali, i bivali ukopani u njoj pod drvenim krstovima koji su brzo truleli i jeftinim spomenicima koji su se vremenom trunili i padali u sopstvenu bezimenost) i nepoznatog stepena obrazovanja (pod onim „književnik“ može da se sakrije i nauk i neuk), treba da bude povređen do srži, do samog dna srca.

I svi meštani sa kojima je rastao i saznavao vrednosti ljudskog življenja i odnosa, meštani, u čijim se kućama, kad im dođete i nepoznati i nepozvani, ne pita šta ćete da popijete, nego šta ćete da pojedete, i koji vas najpre posluže svojim velikim poštovanjem i respektom, ma ko da ste – makar i one „usne koje lažu“, koje autor ovog jutrošnjeg teksta tek pominje (možda u nadi da nam da signal da su ga na taj položaj dogurale ruke one vojske i okrenule mu cev u njima željenu metu).

Taj Goran Marković, taj klasni idiot, takav mrzitelj niže klase (u koju ubrajam i sebe i celu porodicu) je u prošloj novogodišnjoj noći, kada su svi bili okrenuti slavlju, našao način i put da kćeri potpisnika ovih redova – koju su sa dvoipogodišnjim dehidriranim detetom čija je temperatura nadmašivala 40 celzijusa, i uz sumnju na zarazu kovidom, odbijajući prijem kao nenadležni, šetali u tri južna grada (o čemu je pisala većina štampe, pa i novine iz kojih je ispaljen ovaj topovski udar) – taj Goran, tako pun empatije, pruži nesebičnu podršku i ponudi svaku pomoć.

I to nije bio hitac u pogrešnu metu!

Autor je književnik