Goran Vesić i njegovi vlastodavci

Smatrao sam da nedostatak argumenata i prelazak na ad hominem besmislene napade, kojima se poslužio gradski menadžer i budući SNS kandidat za gradonačelnika, zaslužuju javni odgovor, u interesu građana Beograda.

Moram da priznam da sam kao građanin Beograda i Srbije razočaran „odgovorom“ gradskog menadžera Gorana Vesića na moje argumentovane kritike njegove „vizije“ razvoja grada, kao i njegovom „reakcijom“ na moje predloge, koji su u skladu sa istorijskom i proverenom ulogom Beograda. Iznenađen sam vulgarnim tonom „odgovora“, u kome nema ni tragova civilizovanog dijaloga, argumenata i stručne debate.

Čitaoci Politike su, nažalost, ostali uskraćeni za odgovore gradskog menadžera o suštinskim pitanjima: zašto ekonomska aktivnost u Beogradu zamire, zašto su ogroman prostor u najužem centru grada (Savamalu) izuzeli iz jurisdikcije srpskih sudova, zašto Beograđani plaćaju najskuplje grejanje u Evropi, zašto ne postoji adekvatno upravljanje otpadom, zašto se gradska luka izmešta tamo gde nema pruge, zašto Infostan naplaćuje devet odsto proviziju na računima građana, zašto odbijaju koncept gradske železnice koja bi koštala koliko jedna-jedina linija teškog metroa, zašto se beogradski aerodrom bez ekonomskog rezona daje u koncesiju strancima, ko je poslao maskirane batinaše da noću ruše objekte u gradskom jezgru, zašto svi naši sugrađani nisu priključeni na vodovodnu i kanalizacionu mrežu, zašto Beograđani udišu vazduh lošeg kvaliteta, zašto se socijalna davanja najugroženijima smanjuju… niz bi se mogao nastaviti unedogled.

Ako je postavljanje ovih pitanja i predlaganje rešenja, za g. Vesića „drskost“ i „bezobrazluk“, onda on pokazuje neskriveni prezir prema slobodnom izražavanju i demokratskom društvu. Gospodin Vesić misli da će vređanjem mene i mojih kolega izbeći odgovor na ova pitanja. Da li g. Vesić i njegovi vlastodavci tako zamišljaju taj famozni „unutrašnji dijalog“ sa opozicijom i nevladinim sektorom? Građani neka sami prosude da li je ovo adekvatno ponašanje jednog odgovornog gradskog menadžera.

Neću se braniti od ličnih napada g. Vesića. Priznajem, bio sam saradnik Ministarstva spoljnih poslova u vremenu njegovih merljivih uspeha i deo tima koji je izborio za Srbiju predsedavanje OEBS-u, kao i Generalnoj skupštini UN. Učestvovao sam i u kampanji srpskog predstavnika za izbor generalnog sekretara UN, koju smo završili kao drugi u svetu. Ceo život se borim za sistem u kome se ljudi ocenjuju isključivo prema rezultatima, pa se nadam da će g. Vesić sledeći put govoriti malo i o svojim „delima“. Nek, za početak, odgovori na pitanje o broju zaposlenih u industriji u Beogradu, kao i o količini pretovara u beogradskoj luci. Odgovor na ovo pitanje bi čitaocima Politike definitivno razjasnio dilemu čija vizija Beograda je ispravna.

Ne želim ni da „branim“ Vuka Jeremića, on je izborom na mesto predsedavajućeg Generalne skupštine Ujedinjenih nacija i sa devet glasova u Savetu bezbednosti za mesto čelnog čoveka UN dokazao koliko vredi. Ukoliko g. Vesić veruje samo „sudu svoje partije“, nek pogleda izjavu Aleksandra Vučića iz 2014. godine, da je „Vuk Jeremić na poziciji predsednika Generalne skupštine Ujedinjenih nacija obavio značajan i važan posao za Srbiju i doprineo podizanju njenog ugleda u međunarodnoj zajednici“.

Dodaću samo da je ružno da se g. Vesić poziva na pokojnog premijera Đinđića, prvo zato što to pristojan svet ne radi, a drugo jer ni on sam ne bi razumeo kome i s kakvim udvorništvom g. Vesić danas služi. Ne čudi me ni što se g. Vesić, ničim izazvan, uporno poziva na g. Preletačevića, jer verovatno vidi značajne sličnosti sa likom koga glumi g. Maksimović.

Vredan je i savet g. Vesića da je potrebno da pobedimo na fer i poštenim izborima. To nam je i namera. Ali izbori nisu u direktnoj vezi sa mojim tekstom. Na argumente se odgovara argumentima, ne izborima. Broj odbornika ne može da opravda manjak rezultata ili upropašćivanje grada.

Uzgred, ne mogu da prihvatim lekcije od g. Vesića o demokratiji, iz dva razloga. Prvi je što njegovi vlastodavci odbijaju razgovore o fer i poštenim izbornim uslovima. Drugi je što je ovakvim odgovorom g. Vesić opovrgao pretpostavku da je njegov vlastodavac gradska skupština i većina u njoj. On nas zapravo obaveštava da je njegov vlastodavac jedna osoba, koja nije član gradske skupštine.

Takođe, ne razumem zašto g. Vesića vređa reč „vlastodavac“. Pa on je za najmoćnijeg čoveka grada postavljen dekretom, a nije izabran svojim imenom i prezimenom od strane građana. Pozivam zato g. Vesića da javno prihvati kandidaturu Srpske napredne stranke za gradonačelnika Beograda. Tako ćemo videti da li su Beograđani zaista zadovoljni njegovim radom i pravcem u kome grad ide.