Gorke srpske „pobede“

U ovom kazivanju ću se osvrnuti na dva događanja, čiji sam svedok bio, i pokušaću da ih poredim, a onda i da izvedem određene zaključke.

Pri tome ću nastojati da budem objektivan i diskutovaću samo činjenice, koje su u oba slučaja nepobitne.

Prva priča je vezana za kraj rata koji smo vodili protiv NATO pakta u trajanju od sedamdeset osam dana 1999.godine.

Bio je to nepravedan rat, bio je to besmislen rat, koje su te sile vodile protiv jednog malog naroda, protiv jedne male zemlje protiv moje zemlje.

Teško sam podnosio te dane svakodnevog bombardovanja, i da bih na neki način smirio sebe, svakodnevno sam vodio dnevnik, i na dvadesetogodišnjicu od rata, pre pet godina, taj dnevnik sam pretočio u knjigu pod nazivom „Nemilosrdni anđeo“.

U njoj stoji sve ono što sam mislio o tom ratu.

Pošto su moja majka, moja ostala bliža i šira rodbina, živeli na Kosovu, prvog dana po potpisivanju Kumanovskog sporazuma krenuo sam Ibarskom magistralom u svoj zavičaj da ih posetim i da im pružim neku pomoć, koliko to bude trebalo i koliko ja to u tom trenutku budem mogao.

I danas mi u glavi stoji ona živa slika koju sam tih dana gledao. Kolona različitih vozila, kolona ljudi zagušila Ibarsku magistralu krećući se niz Ibarsku magistralu sa Kosova prema Srbiji.

U toj koloni ima autobusa, putničkih kola, traktora, motokultivatora prepunih ljudi i dece i nabrzinu potrpanih stvari.

Među tim vozilima bilo je i mnogo različitih vojničkih vozila sa vojnicima u uniformama, koji bi sa dva podignuta prsta pozdravljali izašle meštane pored puta. Vojnika je bilo i u civilnim vozilima. Ni danas mi nije jasno šta su ta dva prsta trebala da znače?

Možda pobedu? Koju pobedu? Bar danas se najbolje vidi kakva je ta pobeda bila i do čega je sve dovela!

Odmah posle toga, tih dana, sve naše televizije i novine su prenosile izjave naših predstavnika vlasti, da smo iz tog rata izašli kao pobednici, da smo pobedili NATO snage.

Deljena su mnoga odlikovanja oficirima na račun te „pobede“.

A šta se stvarno desilo mnogi su videli već tada, a oni drugi vide danas. Gde nam je Kosovo danas, gde su nam Kosovo i Metohija danas, posle te uspešne pobede i posle „uspešne“ potonje politike?

Duga priča se odnosi na ono što nam se desilo na sednici Skupštine UN.

Rezolucija o genocidu u Srebrenici je usvojena sa nadmoćnom većinom 84:19. Uzdržane i one koji nisu glasali ne računam jer oni mogu biti i na jednoj i na drugoj strani.

A naši političari, i naša sredstva informisanja, i pored tog zvaničnog rezultata ponovo plasiraju iste izjave kao što se to dešavalo i u prethodnoj priči. „Pobedili smo“, „Postideli smo Zapad“, „Dve trećine ljudi u svetu je na našoj strani“.

Isti ljudi, isti političari, u te dve trećine ljudi u svetu na našoj strani ubrajaju Kinu, koja je zaista glasala za nas, i koja sama ima skoro petinu svetskog stanovništva, ali i sve one narode drugih zemalja koje su bile uzdržane.

Isti ti političari ništa ne kažu da većina, između 19 zemalja, koje su glasale za nas, svaka pojedinačno nema više od sto hiljada stanovnika.

Posebno me je pogodila činjenica da ni jedna zemlja naše bivše Jugoslavije nije glasala za nas, ne samo da nije bila za nas nego ni jedna od njih nije bila bar uzdržana već su sve glasale protiv Srbije.

Pitanje je ne za njih – zašto su one to uradile, već za nas.

Zapitajmo se gde mi to grešimo. Gde su nam prijatelji.

Prosto je nemoguće da smo jedino mi u pravu, da je jedino naša vlast u pravu.

Umesto kamiona, automobila, traktora, motokultivatora, vojnih vozila sa vojnicima koji su slavili pobedu, povlačeći se Ibarskom magistralom u prvoj priči, te noći smo imali samo automobile, doduše luksuznija vozila, sa zastavom u svakom od tih vozila koja si ušla ulicama Beograda i Novog Sada i ponovo slavila pobedu.

Upitajmo se opet: Koju pobedu? Šta će nam ta pobedan doneti u budućnosti? Učimo li nešto iz prošlosti?
Sa Kosovom vidimo šta se desilo posle one prethodne „pobede“.

Možemo li da naslutimo šta će se desiti posle ove najnovije „pobede“ pod ovom vlašću? Čeka li nas plaćanje ratnih reparacija, čekaju li nas neke nove nevolje koje sada ne možemo ni da zamislimo.

Mogao bih još mnogo da pišem, ali moram da zaključim. Pesimista sam, veliki sam pesimista. Još jedna naša ovakva „pobeda“ i nas više neće biti.

Autor je profesor Beogradskog univerziteta u penziji