Gospodin direktor i gospođa ministarka

Od tada smo promenili pet premijera – Koštunicu, Cvetkovića, Dačića, Vučića i Anu Brnabić. Ups, ona je još premijerka. A i Drobnjak je, hvala na pitanju, na istom mestu. Nakratko je 2011. razrešen, u dva navrata mu je na po šest meseci produžavan v. d. status, onda su ga svi zaboravili tako da i dalje rukovodi, iako ga formalno od 2014. niko nije postavio ni na kakvu funkciju.

Niko ga nije postavio, ali ga je neko ostavio. Sigurno ne zato što se od Beograda do Užica, zbog radova na nekoliko lokacija, automobilom ne može stići za manje od pet sati. U većini zemalja, iako grade manje auto-puteva od Srbije, razdaljina od nepunih 200 kilometara prelazi se za dva sata. I to uz kafe pauzu. Na semaforima duž Ibarske čeka se više nego na granici sa Mađarskom. Uprkos tome, Drobnjak je nedodirljiv. Kao da Vlada nije 10. februara 2017. objavila javni konkurs za izbor direktora 10 javnih preduzeća, među kojima su i Putevi Srbije.

Bez imalo razmišljanja, ili će pre biti baš zato što je o tome dobro razmislio, Drobnjak je, na čuđenje resorne ministarke Zorane Mihajlović, najavio da će od Aleksandra Vučića tražiti da od naredne godine putarina poskupi za 10 odsto. Mnogima je to bilo čudno. Kakve veze predsednik ima sa putarinama? Ali, zna Zoran, za razliku od Zorane, ko o svemu voli da se pita. I ko najbolje zna da li bi bilo bolje da putarina od LJiga do Preljine umesto 140 bude 150, a od Beograda do Niša 1.000 umesto 800 dinara. Zato će gospodin direktor pitati predsednika. A gospođa ministarka, kao da je Srbija već zatvorila poglavlja 23 i 24, maltene uvređeno konstatuje da se za to ne pita šef države, već Ministarstvo finansija i Vlada. Stvarno je naivna. Jeste da je tako po Ustavu i zakonima, ali kao da bi Siniša Mali i Ana Brnabić i pomislili da bilo šta odluče bez konsultacija sa čovekom čiju politiku Vlada sprovodi. A posle će, čim se ukaže potreba da se nešto krupno zabašuri, Zorana da se čudi zašto je prorežimski tabloidi izbacuju iz Vlade. Pa nije timski igrač. A i Dragan Marković Palma zna da je „lako biti ministar kada imaš Zidana ili Ronalda u liku Vučića“.

Nije baš ni da se Zorana ne trudi. Evo, za 2019. najavila je početak gradnje auto-puta Niš – Merdare – Priština. Ama, ljudi, mogu li samo pre toga da se zatrpaju rupe po regionalnim putevima, u srcu Šumadije? Jer, dok dočekamo nove, moraćemo da se vozimo po izlokanim, starim putevima.

Mada, i to je premija u odnosu na putovanje vozom. Ali, dok mi negodujemo, svet mora da se divi našem dinamičnom razvoju – samo što je vlast zatvorila glavnu železničku i vozove preusmerila na stanicu Beograd (čuj) Centar, iz Železnica je saopšteno da će od 25. jula vozovi za Sofiju i Solun polaziti sa stanice Topčider. I kako sad strancu objasniti da nismo prebogati kad imamo toliko železničkih stanica u prestonici. Kako će tek da shvate zašto se vozovi, koji inače voze ka jugu, sele zbog infrastrukturnih radova na severu, između stanica Beograd (čuj) Centar i Zemun?

Saobraćajna rašomonijada ne bi bila kompletna bez registarskih tablica. Tek kada je pala odluka da se sa njih izbrišu latinična slova Ć, Č, Š, Ž, neko je ukapirao da bi to moglo da predstavlja problem za Čačane, Šapčane, Vrščane, Kruševljane, Požežane… Sistemski, nema šta. Samo što je taj sistem kao u Varljivom letu, „a u taj sistem si ti tato, ti bato i ja“. Fali još samo gradski menadžer Goran Vesić. On bi sve brzo rešio. Zna on da para vrti gde burgija neće. I čik da vidimo da li će zbog jeftinije firmarine na ćirilici Srbija jedina imati Starbaks kafe, dok će svi ostali morati da idu u Starbucks coffee. Pa neka onda neko kaže da nismo lideri. Sa kvačicama ili bez njih.

Povrh svega, iz Brisela prete da će kazniti Srbiju što elektronski satovi u EU kasne pet minuta. Pa gde će im duša? Znaju li oni da u Srbiji bolji život i reforme kasne ne pet minuta, već pet decenija? I da su građani izgubili decenije života čekajući svetliju budućnost. A oni zapeli da im satovi kasne. Kao da ne mogu da ih naviju pet minuta unapred i – rešen problem. Eh kad bi i naši problemi mogli tako da se reše. Gde bi nam bio kraj.

NIN