Pre četrdeset osam godina, na ideju Dragovana Jovanovića, reditelja, dramaturga JDP, osnovane su Slobodarske filmske svečanosti, u čijem su se žiriju našli preživeli narodni heroji iz II sv.rata bivše SFRJ.
Njima su pridruženi i nekolicina novinara i fimskih kritičara i tako je u Sopotu, podno Kosmaja, rođen novi srpski festival.
Mnogi su sa indignacijom gledali na ovu manifestaciju, ali upornošću, odabirom dobrih filmova i gostiju, ovaj mali ali sjajan seoski festival je zaživeo. Vitorio Gasman, koji je pohodio ovaj festival, do smrta je na vidnom mestu u svojoj dnevnoj sobi čuvao statuetu Sloboda kojom su ga organizatori nagradili. Ja, svedok.
Osim Dragovana Jovanovića, mnogo je ljudi prošlo kroz organizaciju ovog seoskog filmskog panađura, ali i brojni gosti iz Rusije, Italije, Mađarske, a događaje su počeli posle ignorancije da objavljuju velika imena našeg novinarstva Slavko Lazarević, Baća Ilić, Milan Mitić, Dragan Gajer, Mila Kodemo, i mnogi drugi. Orijentisani na ratne filmove, ubrzo su počele da dolaze ponude maltene iz celog sveta iako su mnogi verovali da se Sopot nalazi u Češkoj (postoji selo sa zaista istim imenom) a ne u Srbiji.
Prohujale su godine, i organizator, na čijem se čelu zatekoše Miloš Paramentić i Radoslav Zelenović, počinju da razmišljaju, kako ovu seosku zabavu prispodobiti velikim festivalima pa makar to bio bio i Pulski. Menja se koncepcija i tema ratni film prekrštava se u filmove o ratu i revolucijama a prvi slogan Slobodarske filmske svečanosti ostaju kao moto ali niko ne primećuje razliku.
Šta se od 1971. godine, kada se iznenada rodio i FEST, neverovatno, ali sa jednim roditeljem Milutinom Čolićem i uz asistenciju nekoliko saradnika, do dana današnjeg, kada sa karucama i nagizdanim konjima, kojih u Sopotu preko godine nema, slavi 48 godinu, promenilo?
Jedino Srbija od svih bivših republika Jugoslavije, nema nacionalni festival. Ništa.
Štaviše, izgubio je sjaj, odavno nema vašara na proplanku Kosmaja, do koga se od podnožja išlo peške jer su automobili zauzimali mesta pored puta s leve i desne strane. Pa čak i jedan deo rukovodstva ostao je deceniju i više na rukovodećim mestima. Predsednik opštine koji je rekorder u broju mandata (preko 20 godina) Žika Milosavljević (podigao je puteve i renovirao Dom kulture gde se festival održava), i gospođa Suzana Anastasov-Marković, arheolog, veliki znalac filma.
Danas, na čelu ove manifestacije koja se ko zna zašto zove SOFEST, verovatno je skraćenica od Sopot Fest, nalaze se takođe stručnjaci za film. Umetnićki direktor je gospodin Aleksandar Avramović, koji je sedmu umetnost proučavao četrdeset godina kao najmlađi Predsednik opštine Jagodina (Svetozarevo), zatim predsednik opštine Stari grad u Beogradu, novinar koji piše o turizmu u Radio-Beogradu, direktor programa TV Beograd, uvaženi penzioner, koji je poslednji put u bioskopu bio na premijeri „Tarzan brani Džunglu“ u bioskopu Kozara gde je s opancima jedanput zalutao.
Ne znam zašto, ali ja iskreno, kao filmski kritičar koji je događaje u Sopotu pratio pune 32. godine, žalim za opancima, ma koliko to vređalo gospodina Avramovića, jer, više se ne vrednuju sloboda u najširem značenju te reči, već, kafanski, „kako padne“ i šta je Srbija između dve godine snimila. Vrednuju se autori muzike, scenografije, kamere i šta beše još? Ne znam, moraću da pitam Acu a ako ne zna Aca, zna Rade ili Jugoslav. I voleo bih da saznam, zašto, ako su već zamenili opanke za šimi cipele, nisu, u cilju decentralizacije, napravili Nacionalni festival?
U sećanju su mi svi festivali, a posebno dočekivanje rane zore u dvorištu kod Tome i Nade, najveće srpske ugostiteljke gde je na meniju u neograničenim količinama topla jagnjetina.
Autor je filmski kritičar i poznati radijski voditelj Beograda 202
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
