Gospođo Vujović, nismo svi isti

Naslušali smo se mi u Pančevu još pre više decenija ovakvih i sličnih na uho lepih, milozvučnih fraza, a u suštini demagoških i neodgovornih izjava. Ne, ne dišemo svi isti vazduh i ne pijemo istu vodu.

To lako mogu da potvrde građani Pančeva, Smedereva, Bora, Kostolca, odnosno stanovnici Zrenjanina, Novog Bečeja, Srbobrana i mnogih drugih mesta u Vojvodini.

Pojedini Pančevci su, takođe, već siti floskula da bi grad prestao da živi bez ulaganja u industriju (makar bila ona i opasna, kao što je naftno-petrohemijski kompleks), da bi državni budžet trpeo.

Zbog toga su neki od nas postali vrlo oprezni i osetljivi na reči samozvanih usrećitelja i misionara „rapidnog industrijskog i, dakako, društvenog razvoja“.

Na tom tragu i sadašnji režim obećava projektom „Jadar“ čitavoj naciji milijarde dolara a Loznici procvat i desetine miliona evra dodatnog prihoda u opštinski budžet.

Da je reč o „olako obećanoj brzini“ napretka ukazuju nam već i značajna razmimoilaženja u procenama ostvarene dobiti od rudnika: potencijalni vlasnik rudnika iznosi jednu svotu, predsednik države se frlja drugim sumama, a ministar finansija zasipa javnost nekim svojim proračunima.

Uglavnom, sve pršti od bogatstva koje je nadohvat ruke.

Teći će iz rudnika potoci i reke novca, a o slivanju otpadnih voda i jalovine da ne brinemo.

Kad je vreme projektovanja i pripreme gradnje postrojenja mnogi ističu samo prednosti i koristi rada budućih preduzeća. Tako je bilo i sa pančevačkim naftno-petrohemijskim kompleksom.

O nuspojavama i riziku rada hemijskih pogona zaposleni u pančevačkoj južnoj industrijskoj zoni prozbore tek kada ih pritisnete argumentima ili kada su njihova prava (čitaj plate) ugrožene.

Tada i oni kukaju, naročiti sindikalne vođe, da su izloženi visokim rizicima po bezbednost i zdravlje.

Jedna od ključnih razlika između njih zaposlenih i nas građana, koji smo najbliži susedi južne industrijske zone, je što se oni truju osam sati za novac (nadnica za strah), a mi 24 časa besplatno.

Dakle, gospođo Vujović, nismo svi isti.

A kada se dogodi neki incident, hemijski udes u naftno-petrohemijskom kompleksu nadležni organi odgovornima često gledaju kroz prste.

U više navrata su u prošlosti pravosudne ustanove umanjivale krivicu osumnjičenih, kako je to pokazao dr Vladan Joldžić u knjizi Ekološki kriminalitet u pravu i stvarnosti.

Grubo rečeno, samo zaposleni u naftno-petrohemijskom kompleksu su, zbilja, imali znatne finansijske koristi od rada industrije.

Ne zaboravimo, i sama država kroz popunjavanje čak 25% republičkog budžeta (neprovereni podatak), kako se hvale pojedini čelnici južne zone.

A većina građana Pančeva za čitav svoj životni vek nije osetila neposredne koristi po zajednicu od rada naftno-petrohemijskog kompleksa, iako on postoji više od pola stoleća (HIP Azotara osnovana 1952, Rafinerija 1968, HIP Petrohemija 1977, Tehnogas i drugi kasnije).

A trebalo je, jer je po svim pokazateljima Pančevo bilo privredni gigant.

Neposredno pre raspada SFR Jugoslavije (u uslovima normalnog poslovanja) bruto društveni proizvod Pančeva 1990. godine je iznosio skoro 47% BDP Crne Gore.

Uprkos takvoj snazi i posle sedam decenija Pančevo ne može da se pohvali dobrim kolektivnim standardom i visokim kvalitetom života.

Većina pančevačkih zdravstvenih ustanova je u veoma starim zgradama. Neke u zdanjima od pre Drugog ili Prvog svetskog rata.

Gužve u čekaonicama, kao i svuda u Srbiji, ogromne. Pojedinim odeljenjima nedostaju lekari specijalisti.

Pančevu već više decenija fali ozbiljna studija o uticaju zagađenosti životne sredine na zdravlje. Stanje u kulturnim ustanovama nije nimalo bolje.

I tamo nedostaju novi objekti, a postojeće zgrade, kao i veliki broj kulturno-istorijskih spomenika, vape za obnovom.

Pančevo nema pravu koncertnu dvoranu, nov koncertni klavir, profesionalni orkestar i hor, pozorišni ansambl, veliku likovnu galeriju i muzej, multifunkcionalnu halu i sl. Jednom rečju, sve ono što jedno naseljeno mesto čini gradom.

Muzička škola radi u neodgovarajućem, vrlo skučenom prostoru, bez mogućnosti proširenja. Gimnazija je obrazovala veoma mnogo naraštaja bez prave fiskulturne sale (postojeća je, verovatno, još iz doba kada je Miloš Crnjanski bio profesor gimnastike).

Socijalne i slične ustanove (Dom Srce u Jabuci, Dom slepih, Dom za stara lica i dr), takođe, bi trebalo rekonstruisati i proširiti.

Pančevo ne može da se pohvali ni velikom, savremenom sportskom halom i stadionom, niti modernim otvorenim i zatvorenim bazenom olimpijskih dimenzija.

Grad oskudeva u rekreativnim i zelenim površinama jer ima samo jedan, jedini park, star blizu dve stotine godina.

Oko grada nema niti jednog uređenog izletišta na udaljenosti 60 minuta hoda od centra.

Hemijska industrija i luke su zauzele obalu Dunava i potpuno izolovale grad od reke.

A obe reke (Dunav i Tamiš) i tlo trpe što Pančevo još nije u celosti pokriveno kanalizacionom mrežom i nema izgrađeno gradsko postrojenje za obradu otpadnih voda.

Iako grad ima sagrađenu sanitarnu deponiju, nedostaje mu zaokružen plan upravljanja otpadom.

Pančevo je u ravnici, a nema celovit sistem biciklističkih staza. Kolektivni javni prevoz (autobuski, železnički) pruža tek minimalne usluge, tako da je bez sopstvenog automobila teško biti mobilan.

U gradu nije izgrađena nijedna velika javna otvorena garaža tako da je stiska velika. Da ne nabrajam više jer spisak je podugačak.

Nekad je Pančevom kolala doskočica: „Pančevo radi, Novi Sad se gradi!“ Nek i žitelji doline Jadra i šire okoline dobro razmisle hoće li novi rudnik baš njima doneti boljitak.

Autor je diplomirani sociolog, master ekološke politike iz Pančeva

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.