Govor predsednika Srbije Aleksandra Vučića održan 19. aprila za razliku od njegovih ranijih govora imao je jaku nacional-patriotsku intonaciju.
Osim delova govora koje je posvetio samohvalisanju privrednim i političkim „uspesima“ kao i onim delovima koji se tiču odnosa zvanične Srbije sa Kosovom u kojima nije bilo ničeg što dosad nismo iz njegovih usta već čuli, veći deo govora posvećen je nečemu o čemu od 2012 . godine gotovo da uopšte nije govorio, štaviše, vidljivo se trudio da o tome ne govori javno, to je prepuštao ili svom političkom ocu kad se ovaj vratio iz Haga, ili svojim tabloidima: o „opstanku srpske nacije“, „jačanju srpskog nacionalnog korpusa ma gde on bio“, „očuvanju srpskog identiteta“ tako što će svi Srbi i oni van Srbije, dakle „i oni u Hrvatskoj, Severnoj Makedoniji, Crnoj Gori i Republici Srpskoj“ po njegovim rečima imati priliku da uče iz istih čitanki, da pišu „našim ćiriličnim pismom“.
Tako će po njegovom mišljenju svaki problem Srbije jednako osetiti „i onaj Srbin u Prijedoru (?!) i onaj u Pljevljima(?!) i obrnuto“. Dalje je u prilično pretećem tonu i povišenim glasom istakao kako „mi nikada više nećemo dozvoliti bilo kome da ponižava Srbiju, bićemo složni, bićemo jaki“ uz obavezni (valjda utešni?) dodatak upućen tim drugim državama u kojim žive Srbi, kako eto „mi time nikom ne pretimo, već samo štitimo sopstveni narod, jezik, kulturu i nacionalni identitet“.
A zatim je Vučić naveo primere drugih država koje su isto tako, kako i on namerava, štitile interese svojih sunarodnika u drugim državama. Na opšte zaprepašćenje barem onih gledalaca i slušalaca njegovog govora koji imaju makar trunčicu razuma, Vučić je kao primer takve „istorijske nacionalne brige“ naveo Nemačku: „Bili su razjedinjeni, neki su živeli u Kenigsbergu to vam je, dragi prijatelji, danas Kaliningrad, drugi u Strazburu koji je pripadao i Francuskoj i Nemačkoj, ali bez obzira kome je kad pripadao, tamo se uvek govorio nemački jezik, Nemci su uvek vodili računa o svom narodu, jeziku i svojoj kulturi, zato su veliki, i danas spadaju među najrazvijenije nacije u svetu“.
Užasne asocijacije sam imao dok sam ovo slušao! Kud baš uze Nemačku za primer! Pa još Strazbur i Kenigsberg! Pa zbog njih se ratovalo! Upravo pripremam jedan rad na temu italijanskog fašizma i nemačkog nacizma, pa sam za potrebe rada proučavao Hitlerove govore. I evo šta on kaže kada brine o opstanku nemačke nacije: „Mi svi dobro znamo šta oni (zapadne demokratije – prim. Z. M.) hoće, šta hoće Čemberlen sa Biblijom u ruci ili bez nje. Mi smo prepoznali njihov cilj: vratiti Nemačku nazad u 1648. godinu! Ali Srednja Evropa broji 80 miliona Nemaca.
Oni su mogli biti prevareni samo zato što su bili razjedinjeni, što svoju brojnost i snagu nisu osećali! Dok su bili podeljeni bili su slabi i nemoćni da se brane. Ujedinjeni, postali su snažni! (Govor je održan povodom sedmogodišnjice dolaska NSDAP na vlast, 30. januara 1940. godine u Berlinu).
Pozivanje na očuvanje identiteta, jezika, vere i kulture jednog naroda koji živi u dijaspori, ne mora naravno, uvek biti zlokobno poput ovog Hitlerovog, ali uvek je njihova opasna politička upotreba. Posebno su opasna mitingaška otvaranja tih problema koja itekako umeju da raspale masu i kod publike (i kod najšire javnosti jer je miting prenošen na televizijama sa nacionalnim frekvencijama) izazovu šovinističke emocije i strasti.
Dalje je Vučić u svojoj nacionalpatriotskoj euforiji, izrekao i ovo: „Srbiji potrebna jedna zastava – srpska trobojka. Srbija, to je naša vera, to je cilj, to je san, to su putevi, bolnice i škole. Danas je dan za našu trobojku i zastavu, za našu Srbiju“.
Čemu ovo?
Pa Srbija ima i zastavu trobojku i himnu i sva obeležja međunarodno priznate države! Osim ako se nije želelo domaćoj i još više stranoj javnosti pokazati možda nekakav nov politički pravac? Put u nacionalizam i tzv. suverenizam, tako prisutan danas kod krajnjih desničara u Evropi i svetu?
Nisam pristalica apsolutnih istorijskih analogija, jer one u istoriji ne postoje. Postoje samo sličnosti. A one mogu biti jako neprijatne pa i opake. Jer demokratska Evropa bi takve izjave zaista mogla shvatiti na način kao što je dobro razumela i ove Hitlerove reči izrečene u pomenutom govoru iz januara 1940: „A ko sam ja? Građani Nemačke, ja sam samo vaš glasnogovornik, vaš advokat. Ja ne govorim u svoje ime. Ja sam međutim onaj koji nikada neće pljunuti na svoju zastavu, jer su me tako učili! Naši neprijatelji vrište: Nemačka mora propasti! A Nemačka ima samo jedan odgovor takvima: Nemačka će preživeti i Nemačka će pobediti.“
Eto, ako ni zbog čega drugog, zbog ovoga je Vučić morao, kao predsednik zemlje koja, barem javno, stremi ka Evropskoj uniji, biti mnogo oprezniji u svojim izjavama.
A Evropsku uniju je u svom govoru pomenuo samo jednom i to nekako uzgred na svoj već, reklo bi se, papagajski način. Rekao je doslovno: „Srbija se nalazi na svom evropskom putu i Srbija želi da bude član EU, ali isto tako želi bratske odnose s Ruskom Federacijom, Kinom i svim drugim našim prijateljima. Koliko god nas pritiskali nećemo uvoditi sankcije Rusiji.“
Prepoznatljivo, ali premalo za lidera koji barem deklarativno (ili je možda bolje reći – navodno?) zagovara evropske demokratske vrednosti.
Jedan „marketinški stručnjak“, bivši predsednički savetnik, koji se već godinama preporučuje vlastima, u jednom tabloidu je Vučićev govor ocenio kao „racionalan“ kao i da je ta „racionalnost ohrabrujuća za Srbiju“. Ja taj govor ocenjujem kao izrazito nacionalan, ali i antizapadno intoniran što temeljno odstupa od dosadašnje zvanične spoljne politike Srbije. Uostalom i gostovanje i govor Orbanovog ministra spoljnih poslova na mitingu, inatna je Vučićeva poruka Zapadu.
A inat je uvek bio loš zanat!
Autor je publicista iz Novog Sada
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
