Govorite li srpskohrvatski?

I to od prvih komentara na ono što je Mesić rekao do skretanja pažnje (ili „pritužbe“?) na to u samom Savetu bezbednosti (SB) UN gde je maltene stavljen u isti red važnosti sa povećanim tenzijama na Kosovu. O kojima inače, uzgred rečeno, za razliku od predsednika Tadića, ministar Bogdanović govori uzdržano sa naznakama još većih neprilika rečju „eventualno“ skrećući pažnju na nameru da se sve rešava diplomatski i krajnje ozbiljno. Na dobrobit i Srbije i srpskog stanovništva na Kosovu kojima i sam sa porodicom pripada i oseća sve posledice neprijateljstva. Bogdanović ne stvara paniku i naročito ne izaziva osećanja da je potrebno a da se ide, logikom zub za zub, i što je još važije, njegove reči ne liče na tek prazne političke fraze.

Čime su opravdane reakcije i šta su namere reakcija u stilu da je kod Mesića reč o ustaškom poreklu (što je neistina, ako je to uopšte nekom bitno) i da zbog njegovih reči, praktično, hrvatska politika prema Bosni i Hercegovini bude okarakterisana kao ratnohuškačke u visokom telu međunarodne zajednice? Jer, ako je tek reč o Mesiću, a ne o politici zvaničnog Zagreba, onda se to može reći u razgovorima koji se vode u UN i izvan javne scene što diplomate obavezno čine upozoravajući na nešto što bi eventualno moglo da se desi.

Čime se može, dakle, opravdati da se u istom govoru nađu zajedno politika Prištine i Zagreba? Da li je to samo zbog toga – što uopšte ne mora da bude neistinito ma koliko bilo besmisleno – da je reč o povišenom akcentu na marketing demokratske Srbije okružene pretnjama, makar taj marketing bio i loš. Ali u stilu „važno je da se pominje“, makar ovakva izjava jednog predsednika države bila neuobičajena u Savetu bezbednosti i možda okarakterisana i kao neprimerena od većine članica. Marketing, po cenu da se, pominjući u istom okviru ono što je govorio Mesić i što se na Kosovu desilo ministru Bogdanoviću, zapravo umanji težina predsednikovih reči i samim tim i značaj kosovskih neprilika?

Pri svemu tome nije jasno zašto sve to. Zašto je Mesićeva izjava tako bitna kad nema šanse da za mesec dana koliko mu još ostaje, pošalje vojsku na Dodika zbog navodnog otcepljenja? Pogotovo ako se ovde veruje i poštuje ono što premijer Republike Srpske rado ističe – da hoće samo poštovanje Dejtona, ali ne i otcepljenje?

I kad se sve to ovako složi, onda, ipak, može da bude opravdana sumnja da se iz nekog razloga ovdašnjim „prvacima“ srpskog naroda Mesić zgodno namestio za ponovno stvaranje nešto od atmosfere mržnje prema Hrvatima kakva je svojevremeno dovela do toga „da se ne kupuje više hrvatska roba“. Da se sada čak mogu malo obeshrabriti Srbi izbeglice iz Hrvatske koji se ovde nisu „snašli“, pa još žive bedno i želeli bi nazad? Da se, možda, čak obezvrede negativni komentari Mesićeve izjave u zvaničnim krugovima Hrvatske? Da bi se konačno čulo – možda kao jedan od ciljeva obezvređenja – kako su izjave (inače odmerene i pomalo dosadne) novoizabranog predsednika Hrvatske Josipovića „bombastične“ do toga da bi Srbima u Hrvatskoj bilo bolje da su glasali za nekog Srbina, a ne za Josipovića o kome je i Pupovac dobro govorio? Izgleda da opet u Srbiji bolje znaju šta je dobro za Srbe u Hrvatskoj?

Šta se time postiže ili želi postići? Možda oblikovati izborno telo sumjničavo prema susedima druge nacionalnosti, pa posle reći „narod je tako hteo“? Ili nešto još za skroman mozak prosečnog građanina nedokučivo? Na primer poruka da se ovde u Srbiji govori „kao na pijaci“, kako je to u slučaju Mesić učinio šef diplomatije Jeremić. Ili je možda – što je stvarno ružno pomisiti – to nekakva ravnoteža predlogu deklaracije o Srebrenici?

U svakom slučaju, ne liči na nešto što je „baš evropsko“, kao predlog što je baš stigao iz Brisela, a deluje kao dobar vic: da zakonski tekstovi iz EU budu zbog štednje prevođeni za obe države na jedan jezik. Srpskohrtavski?! Kao da su Srbi i Hrvati Nemci i Francuzi, pa mogu da imaju iste udžbenike i to – iz istorije?