Govorni aparat jednog nacionaliste

U kom momentu mi je baš ovaj političar pao na pamet? Prisetih ga se dok sam kamerom telefona hvatala prizore katalonskog grada Đirone, u kome se sastaju istorija i kultura, kako piše na turističkim portalima.

Naravno, ne sastaju se one spontano, već neko neprekidno brine o identitetu ove prestonice istoimene španske pokrajine.

Čini to i sada, u prijatnom hladu neke prostorije gradske kuće, dok stojim na pešačkom mostu i slikam reku Onjar i njene obale.

Đirona, grad živopisnih fasada i zelenih reka, sa 100 hiljada stanovnika, udaljen 60 kilometara od francuske granice i desetak od obale Balearskog mora, ima četiri reke i 11 mostova, od kojih je nekoliko pešačkih.

Među njima je najpoznatiji Ajfelov most, nalik rešetkastom tunelu od crvenog čelika, koji je projektovao Francuz Gistav Ajfel, a izgrađen je neposredno pre početka gradnje Ajfelove kule.

Stajala sam baš na tom mostu, u masi turista, izborivši se za svoj kvadratni okvir ograde kroz koji ću usmeriti kameru, tako da mi slika dobije crveni ram – kad mi pade na pamet stari-novi gradonačelnik mog grada u koji ću se uskoro vratiti. Setih se kako već neko vreme Stari železnički most sa prezirom naziva nemačkim mostom.

To je kao da neko iz pomenute gradske kuće u Đironi ovaj Ajfelov naziva francuskim, ali s prezirom. Ne verujem da je tako nešto moguće. A i Španija i Francuska ratovale su u prošlosti, i dugo se otimale oko Đirone.

Izgleda da u Šapićevoj percepciji ne samo svaki građanin Srbije, već i svaka stvar mora da dobije svoje nacionalno obeležje. Kao švajcarski sat ili francuski sir, na primer.

Naumio je sada ponosni vlasnik italijanske vile da sruši nemački most i izgradi Novi srpski most – kaže, ako se on pita, tako će se zvati. Što verovatno znači da će pravo na besplatni prelaz imati samo čistokrvni Srbi, što će morati da dokažu.

Nije to u današnje vreme nikakav problem. Postoje one genetičke laboratorije koje vam putem DNK analize začas utvrde pra-poreklo za izvesnu sumu novca.

Ta investicija bi se naravno vrlo brzo vratila. Pređeš most nekoliko puta i DNK test ti dođe džabe.

Em možeš preko mosta besplatno do mile volje, em imaš pismenu potvrdu o poreklu. Nikad se ne zna kada će zatrebati i za druge svrhe.

Logično, oni koji nisu imali sreće da se rode kao čistokrvni Srbi, moraće da plaćaju mostarinu, od koje će se graditi novi srpski mostovi.

A za to vreme, po svemu sudeći, srpska čeljad u sve većem broju prelaziće neke druge mostove na putu do posla – tamo negde na Zapadu, daleko od svog srpskog ognjišta.

Uzgred, Nemci kao okupatori barem su izgradili most, nije važno što je to bilo za njihove potrebe, a NATO je 99. godine zgradu Generalštaba gađao s namerom da je sruši.

Međutim, naš gradonačelnik, takođe raspoložen da ruši dosta toga, od Sajma, Hotela Jugoslavija do Starog mosta, u najavljenoj prodaji zgrade Generalštaba, zaštićene kao kulturno dobro – Amerikancu Kušneru – ne vidi nikakav etički problem.

Elem, po ne znam koji put na ovom mestu, pitam se, pobogu, ako je Stari železnički most, ili nemački, svejedno, dotrajao – što je vlast, naravno, svesno dopustila – zašto ga ne poprave i ne pretvore u pešački – naravno, tek pošto se izgradi novi.

Da podsetimo, preko ovog mosta prelazi 30 hiljada vozila dnevno, što predstavlja 15 odsto gradskog saobraćaja.

Ako bi postao pešački, onda bi i Beograđani, kao i njegovi posetioci i turisti, mogli njime da šetaju i slikaju grad sa reke.

Ne treba zaboraviti da je fotografisanje jedna od glavnih turističkih potreba, i da su gradovi s rekama privilegovani. Što više mostova pristupačnih za pešake, sa kojih su slike najlepše – to bolje. A Beograd nema nijedan takav, nijedan namenski projektovan i za pešake.

Ko još ide peške preko Brankovog i fotografiše okolinu. Mislim da sam poslednji put taj most prešla pešice kada je ubijen premijer Đinđić.
Ali, na stranu turisti.

Da bi ti uopšte palo na pamet da rušiš Sajam i Stari železnički most, znači samo jedno – da Beograd ne osećaš kao svoj grad, makar da si i rođen u njemu, i da si zapravo tu oduvek bio stranac koji čeka svojih pet minuta da se osveti onome što se naziva duh grada. Zato što taj duh nikada nisi ni razumeo ni zavoleo.

Posle desetodnevnog odmora od „srpske“ stvarnosti – kada su me dočekale poplave u prebetoniranom gradu, vesti o zabranjenim umetničkim festivalima i progonu regionalnih i domaćih pisaca – pitam se kome se aktuelni gradonačelnik obraća dok uz razne pojmove kači prisvojni pridev „srpski“.

Da li svaki put dobro razmisli pre nego što oslobodi reči iz svog govornog aparata?

Da li se obraća svojim glasačima srpske nacionalnosti, tek da ih učvrsti u njihovoj lojalnosti prema partiji i njemu lično, smatrajući da će im to prijati, a rizikujući da izgubi one koji nisu Srbi, jer ih svejedno nema mnogo, ne kaže se badava – manjine.

A da li je svestan da su među njima i Romi čije su glasove kupovali za dve-tri hiljade dinara?

Ne verujem da se obraća Srbima koji ne glasaju za njegovu stranku zato što njih smatra izdajnicima države i srpskog roda. Ipak, pitam se onako usput, da li su mu draži njegovi glasači nesrpskog porekla od Srba koji mu ne daju glas.

Pravi nacionalista valjda ljubi sve što je njegovog roda.

Česlav Miloš u knjizi „Zarobljeni um“ piše: „Ja sam se prema nacionalistima odnosio sa gađenjem; smatrao sam ih štetnim glupacima koji drekom i buđenjem uzajamnih mržnji među raznim nacionalnim grupama, oslobađaju sebe od dužnosti da misle.“

Autorka je književnica i slobodna novinarka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.