Grad sa 120.000 stanovnika ćuti kao hipnotisan

Očekivao sam i priželjkivao da jedan protestni skup (1 od 5 miliona) vidim i u Novom Pazaru, ali uzalud. Grad sa oko 120.000 stanovnika je zaćutao, zanemeo, kao hipnotisan. I ne samo Novi Pazar, zanemeo je i ceo Sandžak: Sjenica, Tutin, Prijepolje, Priboj, Nova Varoš. Poradovao sam se kada sam, u petak, 22. 2. 2019, u dodatku dnevnog lista Danas „Sandžak Danas“, naišao na tekst uvaženog profesora, akademskog slikara i povremenog kolumniste Mehmeda Slezovića pod naslovom „Sandžak u senci protesta“.

Uvaženi profesor Slezović, dakle, iznosi svoje opservacije (inače sam njegove kolumne rado čitao) u odnosu na suzdržanost Novopazaraca, odnosno Sandžaklija, uopšte povodom protesta. On, naime, smatra da osnovni uzrok ovakvog ponašanja leži u činjenici da su sve tri relevantne političke opcije (SDA, SDP i SPP) na neki način naslonjene uz vlast, pa bi bilo apsurdno očekivati da budu protiv vlasti koju podržavaju. Srpsko biračko telo je svakako ogromnom većinom uz SNS. Stoga, u Sandžaku i nema ko da organizuje i poziva građane na proteste.

Sa ovakvim stavom profesora Slezovića se apsolutno slažem. Ali, g. Slezović iznosi neke stavove sa kojima se ne bih složio. On, naime, smatra da Bošnjaci (muslimani) imaju razloga da budu zadovoljni jer Vučić ima pozitivan odnos prema muslimanima i Islamskoj zajednici (a zaboravlja da je pre neki dan vlast dala podršku IZ Srbije, dakle, potvrdila podelu IZ, što je učinila i Turska, koja je putem svojih izaslanika dala podršku izboru muftije IZ Srbije). G. Slezović još kaže da „više niko ne blati islam i ne maltretira Bošnjake“. Treba li, gospodine Slezoviću, svaki dan da se zahvaljujem Vučiću što me niko ne maltretira, ne šutira, ne proterava? Valjda su prošla ta vremena.

Profesor Slezović, takođe, iznosi i jedan stav sa kojim se nipošto ne slažem. Naime, on kaže da manjina treba da se ponaša kao manjina, tj. da je uz vlast. Ja, kao pripadnik manjine, ne moram i neću da budem uvek i po svaku cenu uz vlast. Ko kaže da moram? Niko mi ne može osporiti pravo da izrazim nezadovoljstvo kada mi otmu 10 odsto od penzije, kada me godinama obmanjuju i lažu, kada godinama obećavaju obilaznicu oko Pazara a od toga ni danas nema ništa, kad godinama obećavaju novi put Pazar – Sjenica i Pazar – Tutin, pa nas bezobrazno lažu, pa nam onomad, sa Erdoganom, ispotpisivaše desetak sporazuma i ugovora – pa ništa od svega toga. Možda je realizovan onaj ugovor o izvozu mantija u Tursku (500 tona, to nema ni za doručak građanima Istanbula). Mene bi kao državnika i zvaničnika jedne države bilo sramota da pominjem mantije. Hoću da protestujem što nam lokalna samouprava ne funkcioniše, što smo u urbanističkom i komunalnom haosu, što nam živi ljudi gore u stanovima jer vatrogasna služba ne funkcioniše, što nam… Mogao bih nabrajati još mnogo toga zašto treba protestovati i protiv nesposobne lokalne vlasti, i protiv Vučića i svih onih oko njega.

Uvaženi profesor Slezović bi, stiče se utisak, vodio politiku po onoj narodnoj „veži konja gde ti gazda kaže“. E, pa ja na takvu poltronsku politiku ne pristajem.

I na kraju, gospodin Slezović izjavljuje da bi kao umetnik „u svoje lično ime i svoje prof. i dr zvanje upisao u podršku protestu kao izrazu osvajanja slobode“. A ja bih, onako narodski, odnosno dobronamerno, preporučio prof. Slezoviću da slobodno pozove svoje studente i da, na čelu kolone, prošeta ulicama N. Pazara. Tek tada bi vam se mnogi pridružili i dobili biste aplauze u znak podrške.

Autor je profesor u penziji iz Novog Pazara