Gradac, selo gde ne sme da se „šuška“

Tamo protiv vlasti nije smelo ni da se „šuška“ a kamoli da govori. Kad ono odjedanput pismo kao svetlost na kraju tunela. Poslednjih 20 godina sam vezan za ovo selo, često odlazim, poznajem mnoge ljude i njihov mentalitet. U poslednje vreme izbegavam razgovore o politici, jer me kao i ON, njihov idol, uvek pobede.

Zato mi je ovo pismo „nepoznatog“ autora dalo nadu da se nešto menja. Dosta skromno i bojažljivo meštanin piše o teškom životu u ovom selu: … „škola ne radi, učenici do prve moraju da idu sedam km, ako treba decu u vrtić, to je 17 kilometara u jednom pravcu, pošta (koja je inače pompezno otvorena) radi utorkom i četvrtkom po dva sata, nekad jedino mesto okupljanja, zadružni dom se urušava, mladi odlaze, doktor retko zalazi u selo…“

Međutim, ovo njegovo pismo u Raški niko nije mogao da pročita, jer tamo retko ko i zna da postoji dnevni list Danas. Prodavci na kioscima ne znaju ni da li to iko nabavlja (ne znam što li), ali su zato kiosci, samousluge, piljarnice, okićene Informerom, Srpskim telegrafom, Blicom…

Nije rekao da, otkako je počela da radi fabrika vode Iva (ljudi i ne znaju čija je), mnoga domaćinstva su ostala bez pijaće vode. Takođe, da su, 21. juna na dan izbora, oni koji su iz Raške došli dan ranije u Gradac pozivani telefonom da odmah dođu na glasanje kako znaju i umeju, jer nedeljom nema autobusa.

Da i ako mladi odlaze, pred svake izbore, a bilo ih je u poslednje vreme dovoljno, stara seoska domaćinstva dobiju litar zejtina, dva kila brašna, kilo šećera, možda i po lilihip, da se pred svake izbore obeća asfaltiranje puta prema nekim zaseocima (naravno uz prethodnu podršku vlastima). Da svi punoletni dobiše prošle godine po 100 evra (malo li je to), da penzioneri krajem godine dobiju i pomoć od 5.000 hiljada, da, mada nema školskih autobusa ili obezbeđenog prevoza za predškolsku decu, ceo vozni park autoprevoznika iz Raške stoji na raspolaganju za prevoz na skupove i mitinge NJEMU za našu decu gde god treba (uz sendvič, naravno, a možda i po neku kintu).

Ali da se vratimo osnovnom razlogu pomenutog pisma, osnovnoj školi u Gradcu. Dok sam istraživao rodoslovlje ove škole, neki od sagovornika su me molili da im ne pominjem ime, stvarno ne znam otkud toliki strah.

Osnovna škola u selu Gradac otvorena je 1896. (dobro ste pročitali) u nekoj seoskoj kući. Treba imati u vidu da se u ovom selu nalazi manastir Gradac, zadužbina Jelene Anžujske, žene Uroša Prvog Nemanjića. Jelena je podigla brojne crkve i manastire ali je Gradac, u kome je i sahranjena, bio najznačajniji. Kao najprosvećenija ličnost svog doba, u Gradcu je osnovala „knjigohranilište“ i školu za siromašne devojke. Početkom ovog veka, 2001. godine proslavljeno je sto pet godina postojanja škole.

Na kraju školske 2019/2020. odlučeno je da se u ovoj školi osnuje „škola u prirodi“ pa je sredinom juna počelo njeno renoviranje (rušenjem krova i nepotrebnih zidova) navodno uz podršku opštine Raška i Ministarstva prosvete i obrazovanja. Radilo se tri meseca (kao Skadar na Bojani), podignut je jedan sprat, krov nije postavljen a onda su radovi bez ikakog obrazloženja prestali. Zidove, prazne prostorije, a verovatno i uložene pare, sada peru kiše i snegovi. Ove godine trebalo je da se proslavi i 125 godina njenog postojanja u kontinuitetu. Škola jedino nije radila za vreme Drugog svetskog rata.

Autor je profesor Medicinskog fakulteta