Građani ipak najviše žele red u državi

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Poštovani gospodine, iako tekst Zorana Panovića „S – 300 i ćevapi“ nisam čitao, pročitao sam Vaš tekst kao reakciju i budući da zaista imam utisak da ste u svojih pet tačaka do tančina definisali sve zablude demokratske proevropske opozicije u odnosu na politiku A. Vučića, pokušaću i sam da stavku po stavku objasnim ovo svoje mišljenje.

U Vašoj prvoj stavci vi tvrdite da podrška Vučiću u biračkom telu i nije toliko velika, te da su za tu i takvu podršku zaslužni tradicionalno SNS animirani glasači, nazivate to sigurnim glasovima, a takođe i, kako kažete: da postoji gušenje dijaloga i opozicionog delovanja. Poštovani gospodine Marićeviću, što se dijaloga tiče, teško da će ga ikada biti. Naime, kada jedna strana konstantno omalovažava drugu i sprda se sa njenim kadrovima i sa njihovom obrazovanjem. Sa univerzitetima koje su završili i njihovim zvanjima. Kada jedna strana drugu naziva najgorim imenima (stoka bezrepa ili ološokratija recimo). Potcenjuje ih i na svakom koraku i sa indignacijom gleda na njih i dijaloga, naravno, ne može da bude.

Ali zdrav razum imperativno nalaže da ako si u situaciji da ljudi o kojima imaš tako katastrofalno mišljenje i toliko ih ne ceniš prete da te izbace iz parlamenta na sledećim izborima ili da te u najboljem slučaju u tom parlamentu totalno marginalizuju, za šta postoji više nego realna šansa, onda, dakle, moraš da izađeš sa svojim kristalno jasnim političkim idejama i čvrstom argumentacijom objasniš kako da se stvari u društvu promene i budu bolje. U tom slučaju, nema mesta da se neko žali na gušenje opozicionog delovanja, jer za iznošenje takvih ideja uvek ima i prostora i mesta na medijima. Posle toga bi svakako krenuo dijalog u društvu o kome govorite.

U drugoj stavci Vašeg izlaganja govorite o tome da su upitni uspesi, kako ih nazivate, „kvazireforme“ aktuelne vlasti. Sve mi se čini, uvaženi, da se MMF nikako ne bi složio s Vama. MMF se, da podsetim, 2011. povukao iz pregovora sa Srbijom jer je tadašnja vlast bila apsolutno nesposobna da u sferi finansija zavede bilo kakav red. MMF se pre par godina opet vratio u Srbiju i ova zemlja opet može da se zajmi po ipak najpovoljnijim kamatama, kad je već situacija takva da se bez kredita ovde i dalje ne može.

U trećoj stavci govorite da je u SNS raskol. Moguće da je tako, ali začudo i takvi neobrazovani i nekulturni političari, vredni svakog prezrenja, kako ih mnogi u opoziciji vide, imaju za toliko zdrave pameti da vide da bi raspadom stranke svi izgubili, pa stoga i uprkos raskolima do raspada SNS nikako da dođe. A što se tiče demokratske opozicije, tamo je pak stvar totalno drukčija. Tamo je svaki potpredsednik DS umislio da je rođeni vođa koji treba da predvodi opoziciju. I dok se stvaraju te sitne strankice sa sve beznačajnijim uticajem, opijeni svojom veličinom i sujetom, njihovi lideri čak i ne mogu do kraja da shvate da klizaju prema političkoj provaliji iz koje se verovatno godinama a možda i nikad neće izvući.

Četvrta stavka, jadikovanje da opozicija nema uticaja, to sam objasnio u prvom delu mog izlaganja. I na kraju vaša peta stavka. Očigledno Vi pravilno sagledavate da se bliži vreme u kojem će parlamentarni uticaj demokratske proevropske opozicije biti toliko minoran da se mora krenuti sa građanskim protestima. Pominjete sindikate, studente a ja pretpostavljam da bi se stvar naravno kao i devedesetih prenela i na ulice gde bi se ponovo lupalo u šerpe i lonce, ko što smo nekad, pa će onda sve to naterati Vučića da se povuče, ko što se Sloba povukao 2000.

Ali ima tu jedna velika razlika – vremena su se drastično promenila. Dok su mnogi poput mene devedesetih bili protiv Miloševića, još više ih je bilo za njega, a ono što je prevagnulo i okrenulo ceo narod protiv njega nisu bile šerpe, lonci i pištaljke, nego NATO bombe. A danas, po svemu sudeći, u nekoj bliskoj budućnosti tih nekih novih NATO bombi po Srbiji neće biti. A ono što se sasvim sigurno takođe neće dogoditi jeste i neko drastično opamećivanje demokratske opozicije u Srbiji. Oni su izgleda beznadežne žrtve i taoci svoje ogromne sujete, gramzivosti, arogancije i umišljenosti.

Tako da jedina stvar sa kojom bi se u Vašem tekstu složio leži na njegovom samom kraju gde se otprilike kaže da samo neki novi ljudi mogu da budu ozbiljna opozicija Vučiću i da ga eventualno oteraju s vlasti. Ali njih, poštovani gospodine, za sada ni na dalekom horizontu nema.

*Autor je slikar iz Beograda