Građani ipak žele višepartizam

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Stvari se mogu pogledati iz više uglova i mogu se izneti drugi razlozi, među kojima je glavni da je u pitanju kriza parlamentarnog višepartizma, a ne hipoteza da „Narod ovde hoće jednu veliku partiju kojoj su ideologija i program samo fasada.“ Narod hoće normalnu državu, ali nakaradni potezi političke oligarhije odolevaju ogromnom demokratskom potencijalu, koji su građani Srbije pokazali više puta tokom istorije, a naročito u poslednjih dvadesetak godina.

Kao prvo, podrška SNS-u nije toliko velika u celokupnom glasačkom telu, onom koje izlazi na izbore, već se svodi na animiranje sigurnih glasača uz sputavanje dijaloga i opozicionog delovanja. Koliko je to u brojkama, nije bitno, ali je važno za SNS, jer zna da joj opada podrška zbog čega je morala da raspiše parlamentarne izbore kako bi se amnestirala od sve većeg broja afera i ubrizgala u lokalnu i pokrajinsku kampanju ime Aleksandra Vučića.

Drugo, nakon četiri godine na vlasti upitni su pozitivni rezultati kvazireformi koji ukazuju na boljitak u našem društvu. Zato se svaka kritika mora ugušiti, a opoziciji nametnuti izborni tempo koji ne može da izdrži i onemogućiti je da bilo šta radi ili govori. Napredak se mora dokazivati rečima – ne delima, i to samo kroz usta premijera, jer se drugi kadrovi SNS-a loše kontrolišu u javnosti.

Treće, ozbiljan raskol u SNS-u između premijerovih i predsednikovih ljudi, nameće istu političku igru Vučiću koja je koštala DS gubitka vlasti – podržavanje različitih stranaka koje služe da omalovaže i napadaju predsednika Nikolića i dodatno napadaju opoziciju, što se vidi po medijskoj podršci lideru radikala, koji bi ukoliko pređe cenzus, mogao biti i koalicioni partner u zavisnosti od politike koja premijeru bude odgovarala u budućnosti.

Četvrto, iako najavljeni izbori daju malo prostora za rad opozicionih stranaka, zamislimo situaciju da u parlament uđu samo prelaskom cenzusa sledećih pet grupacija: SPS, DS i sateliti, SDS i sateliti, DSS – Dveri i SRS. Struktura parlamenta bi izgledala dosta drugačije nego sada, retorika bi se promenila, iako bi odnos snaga između vlasti i opozicije bio sličan sadašnjem, ali potreba za otvorenom saradnjom sa SNS-om bi bila mnogo manja. Opozicione stranke će imati puno razloga da deluju protiv vlasti, imajući u vidu sledeće izbore i procenu građana o njihovim potezima.

I na kraju, kao najvažnije, čak i da u parlamentu ostane samo SNS i nešto malo opozicije, dolazimo u situaciju u kojoj smo već bili početkom devedesetih, s tim što su svi drugi unutrašnji i spoljni politički uslovi promenjeni. Tada se višepartizam i opoziciono delovanje seli van parlamenta, a nezadovoljstvo građana lošom politikom SNS-a će se manifestovati kroz drugačije frontove koji samo trenutno izgledaju nekoordinisano i koji neće moći da se kontrolišu: lokalne inicijative, radničke inicijative koje će morati da smene prevaziđene sindikalne lidere, studente koji će shvatiti da za cenu studiranja ne dobijaju skoro ništa, što povlači i njihove roditelje, zatim mlade sa srednjom školom koji ne vide svoju perspektivu, uz opozicione stranke koje nisu prešle cenzus. To će biti ozbiljan front protiv vlasti koji će imati različite, možda i radikalne poteze kako bi ukazao na svoje postojanje i želju za promenom.

Samo je pitanje trenutka kada će se naći najmanji zajednički imenitelj za udruživanje svih snaga koje se protive sadašnjoj vlasti, a to za početak može biti izbor za predsednika republike iduće godine, zatim izbori za skupštinu grada Beograda 2018. godine. Ukoliko to ne bude dovoljno desiće se neki novi vanredni izbori, o kojima neće odlučivati samo premijer, koji je ovu praksu ustanovio.

Sve zajedno budi nadu da situacija nije tako kritična, i da će opoziciono delovanje, ako ne u parlamentu biti na drugom mestu sa nekim drugim ljudima uz napomenu da je sve ovo proces koji se ne dešava preko noći i u kome svako nosi svoj deo odgovornosti: građani, aktivisti, novinari, preduzetnici, studenti, mladi i stari, jer tako se gradi demokratsko društvo.

*Autor je psiholog i politikolog, predsednik UO Centra za razvoj Srbije