Građani su prestali da veruju u pobedu

Simulakrum nazvan „izbori“ izbacio je na površinu svu prljavštinu i bedu koja se godinama taložila kao posledica neznanja, neodgovornosti, predrasuda i zabludelosti velikog broja građana. Izbori se u organizovanim ljudskim zajednicama održavaju u određenom vremenskom rasponu, kako bi stanovnici države slobodnom voljom i promišljanjem odlučili ko će ih predstavljati u zakonodavnim telima određenih administrativnih celina.

Kako bi taj proces imao smislene uzročno posledične veze, podrazumeva se da birač razume sopstvenu ulogu, poštuje sopstveno mišljenje i anticipira posledice donetih odluka. Osoba koja glasa je suverena i samostalna u donošenju odluka, a te prerogative treba da joj omoguće institucije koje organizuju i sprovode izborne radnje.

U Srbiji, od kada postoji kao nezavisna država, takav oblik odlučivanja nikada nije postojao. Oni koji su se domogli vlasti organizovali su izbore kako bi na vlasti ostali. Zbog takvog istorijskog nasleđa građani su sa nepoverenjem izlazili da glasaju. Vremenom su se nepravilnosti usložnjavale i nepoverenje raslo, uz izostanak smislenog i kontinuiranog pritiska da izbori zaista postanu odraz slobodne volje većine građana.

Nismo znali, smeli ni umeli da se zapitamo kolika je važnost izbora za naše svakodnevno bitisanje i stigli smo do 2. juna bez i jednog suvislog odgovora, ali sa nedvosmislenim porukama dokle smo stigli.

A stigli smo do granice odakle jasno vidimo da pod sadašnjim uslovima samo vlastodršci mogu da „pobede“. Na decembarskim izborima prošle godine, poništena je novonarasla nada da su promene moguće.

Opozicija iz koalicije „Srbija protiv nasilja“ je entuzijastično, a bez pokrića, najavljivala pobedu. Dok su budni sanjali i na građane prenosili svoje snove okupatori države su selili stanovništvo iz jednog mesta u drugo i iz jedne države u drugu, povećavajući broj sopstvenih glasača. Neodmerena i neodgovorna obećanja, iako nisu imala uporišta u realnosti, okuražila su veliki broj građana da glasaju.

Od pobede nije bilo ni traga, ali ni od odgovornosti verbalno inspirisanih davalaca obećanja. Entuzijazam kod građana se topio, da bi potpuno nestao posle raspada koalicije. Građani su prestali da veruju u pobedu koju su im u nadahnutim obraćanjima plasirali oni koji već dvanaest godina gube sve izbore.

Deo opozicionog biračkog korpusa koji je odlučio da ne izađe na ove izbore nije imao na umu samo da kazni one koji su obećavali pobedu, već su se bavili i anticipacijom načina sopstvenog opstanka. Pomirili su se sa činjenicom da im predstoji mukotrpno trajanje bez pravila, pravde i osnovnih ljudskih prava. Takva spoznaja je poništila veru da su promene moguće.

Snimci iz mnogih gradova koji su svedočili da su se u službu zlikovaca stavili veoma mladi ljudi, potvrdili su njihovo uverenje da je potrebno da preostale mentalne snage stave u službu prilagođavanja na naopake uslove života. Bezočnost, nasilništvo i neodustajanje od svih vrsta podlosti koje neskriveno pokazuju vlastodršci uverili su mnoge da će se svaki sledeće izbori odvijati u još gorim uslovima. Od loših do još gorih uslova potrebno je da se nekako živi, radi, brine o najbližima i, eventualno, očekuju neke male radosti. Da bi se takav plan ostvario potrebno je da se postane nevidljiv i nečujan.

Misle da će ih, uz malo sreće, možda, zlo zaobići. Nasuprot ovima koji pokušavaju da se zlu prilagode, građani Niša i Novog Beograda se bore da dokažu da su ih na izborima pokrali. U mnogim drugim mestima širom Srbije neki odvažni ljudi pokazuju kako je zlo jadno kad mu se odlučno i organizovano suprotstaviš. Svi oni se prilagođavaju ideji da se teror ne sme podnositi i da otpor jača čovečnost i otkriva smisao postojanja.

Takvi ljudi su pobednici i njihovo delo osvetljava put u budućnost, ma kako mrak gust bio.

Autorka je lekarka iz Vršca