Građani su žrtve polutačnih i netačnih informacija o EU

I dok je visok procenat negativnog odnosa prema članstvu u NATO relativno lako objašnjiv, s obzirom na još uvek sveža sećanja građana Srbije na vojnu intrevenciju NATO 1999, godine, dotle je, kada je reč o ulasku EU, taj odnos dosta kompleksniji i u proteklom periodu je prolazio kroz različite faze, počev od 2009. godine, kada je u vreme uvođenja vizne liberalizacije za građane Srbije procenat podrške bio veoma visok – 74 odsto anketiranih građana bilo je za ulazak u EU, da bi ta podrška, kako je termin ulaska u članstvo EU postajao sve manje izvestan, postepeno padala, tako da se danas kreće ispod 50 odsto podrške.

Iako takav ispodpolovičan procenat podrške navodi na zaključak da evropska perspektiva Srbije nije previše ružičasta, valjalo bi ovo pitanje sagledati sa različitih aspekata kako bi se umesto, često različito politički motivisanih interpretacija odnosa EU i Srbije, uključujući i one koje dolaze od strane vladajućih krugova, došlo do objektivnije slike o tome koliko je evropska ideja zaista bliska i prihvatljiva građanima Srbije.

Imajući u vidu složenost tih odnosa, možda bi se pre njihove dalje analize valjalo podsetiti perioda kada je SFRJ, čiji je Srbija bila sastavni deo, kao jedina socijalistička država u periodu blokovskih podela, intenzivno pratila integracione procese na području Zapadne Evrope i bila zainteresovana za produbljivanje te saradnje, uprkos političkim prilikama u zemlji (jednopartijski sistem sa jakom primesom ograničenja osnovnih demokratskih sloboda).

To je početkom sedamdesetih godina dovelo do potpisivanja trgovinskh sporazuma sa Evropskom ekonomskom zajednicom (EEZ), kojima je SFRJ dobila status najvećeg povlašćenja i ušla u sistem opšte šeme preferenicijala.

Sve ono što se međutim dešavalo padom Berlinskog zida u velikoj meri je odredilo i novi prvac integracionih procesa u Evropi.

Umesto nekadašnje SFRJ koja se nalazila suočena sa ozbiljnim unutrašnjim podelama, vrata za pregovore za ulazak u tek uspostavljenu EU, prvo su se otvorila za države bišeg socijalistitičkog bloka.

Za to vreme vlasti u Srbiji su umesto zalaganja za evrointegracije, svojom politikom znatno više išle u pravcu daljeg produbljivanja nacionalnih sukoba, što je kasnije, uključujući nespremnost srpskog rukovodstava da prihvati zahteve međunarodne zajednice, posebno u vezi sa rešavanjem kosovskog pitanja, dovelo do uvođenja sankcija i na kraju vojne interevencije NATO.

Iako su nakon oktobra 2000. godine, kada je došlo do demokratskih promena, stvorene pretpostavke da SRJ, koju su činili Srbija i Crna Gora brže krene putem evropskih integracija, taj proces odvijao se u nimalo povoljnim okolnostima, pre svega, zbog odustva saradnje srpske strane sa Haškom tribunalom, ali i činjenice da u tom periodu i sama EU, još uvek /uprkos zaključcima Solunskog samita 2003.godine/, nije imala jasno izgrađen stav u odnosu na politiku prijema država Zapadnog Balkana, tako da je tek 2007. godine došlo do parafirinja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju između Evropske unije i Srbije, da bi, konačno jula 2013. godine Evropski savet doneo odluku o otvaranju pristupnih pregovora sa Srbijom.

Uprkos tome što je u međuvremenu EU postala najjači trgovinski i ekonomski partner Srbije /od 2000. EU je Srbiji dala razne donacije u vrednosti od preko tri milijarde dolara, investicije iz EU čine 63 odsto svih stranih direktnih investicija/, ti pregovori nisu se, suprotno mnogim očekivanjima, razvijali željenom brzinom.

Dok je unutrašnjem planu nizak procenat podrške članstvu Srije u EU tumačen u najvećoj meri nezadovoljstvom građana uslovljavanjem njenog prijema, prethodnim priznanja Kosova, dotle su se kritike od strane EU ticale neispunjavanja dogovorenih obaveza u vezi sa realizacijom Briselskog sporazuma, od strane Beograda /i Prištine/, kao i kašnjenjem u sprovođenju unutrašnjih reformi /poglavlja 23 i 24/, uključujući u međuvremenu i odbijanje uvođenja sankcija Rusiji zbog agresije na Ukrajinu.

Jedna od tih primedbi odnosila se i na problem medijskih sloboda u Srbiji na šta ukazuje poslednji izveštaj Evropske komisije iz novembra 2023. godine u kome se konstatuje da „nema napretka kada je u pitanju popravljanje atmosfere u oblasti slobode izražavanja“.

U tom kontekstu treba tumačiti praksu zloupotrebe medijskog prostora u Srbiji kroz plasiranje različitih medijskih spekulacija i dezinformacija od strane domaćih državnih i privatnih medija pod kontrolom, ili u bliskoj vezi sa aktuelnom vlašću, kao i pojedinih stranih medija, poput ruske TV stanice Raša tudej na srpskom jeziku, u kojima se jasno izražavao negativan odnos prema ulasku u EU.

U tom svetlu treba posmatrati i ulogu pojednijih institucija poput REM-a, delova srpske pravoslavne crkve, kao i pojedinih proruski opredeljenih stranaka i nevladinih organizacija, koji su svojim delovanjem dodatno doprinosili jačanju tog negativnog narativa.

Najveće žrtve takvog odnosa prema EU među građanima Srbije bili su mladi koji su često bili nepotpuno obavešteni ili dezinformisani pod uticajem obilja netačnih ili polutačnih informacija, ne samo od strane provladinih i antizapadno orijentisanih medija, već i opskurnih izvora na društvenim mrežama.

U prilog ovome govori i istraživanje Centra za strateške politike kojim je utvrđeno „da 16,8 odsto vesti na naslovnim stranama najčitanijih novina u Srbiji čine lažne vesti.

Takođe, Facebook, Instagram, YouTube, Viber i Twitter su mreže preko kojih se mladi najviše informišu, dok je, istovremeno, manipulacija i protok lažnih vesti na ovim društvenim mrežama najveći.

Ovi podaci govore u prilog tezi da su mediji i društvene mreže ključni uzroci za postojeće stavove mladih“.

Ono što, pri tom, zabrinjava je to što su teme koje bi mlade Srbije, s obzirom na njihove godine, mogle najviše interesovati, upravo one na kojima EU u svojim dokumentima posebno insistira, kao što su otvorenost granica, mogućnost lakšeg zapošljavanja, sloboda medija, zaštita životne sredine, rodna ravnopravnost…

Da se to može, u prvom redu, objasniti niskim stepenom poznavanja pozitivnih efekata koje saradnja sa EU ima za Srbiju, govore rezultati istraživanja koje je Ministarstvo za evropske integracije, 2022.godine sprovelo i kada na pitanje koliko, otprilike, godišnje Srbija dobija novca iz fondova EU, 83 odsto ispitanih nije imalo odgovor.

U okviru istog istraživanja, na pitanje koji su najveći donatori Srbije od 2000. godine, odgovor je bio da su kao najveći donatori skoro izjednačeni EU/28 odsto/ i Kina /25 odsto/ i tek nešto manje Rusija /18 odsto/, dok su stvarni podaci mnogo drugačiji i govore o tome da Kina i Rusija u tom pogledu daleko zaostaju.

Iako su od strane EU /Delegacija EU u Republici Srbiji/ i pojedinih nevladinih organizacija u Srbiji, u prvom redu, Evropskog pokreta u Srbiji /EPUS/, u proteklom periodu uspešno realizovani brojni programi i projekti na planu edukacije i boljeg informisanja građana i posebno mladih /na kojima bi trebalo da počiva evrpska perspektiva Srbije/, efekat tog angažovanja trebalo bi da dođe do punog izražaja tek onda kada državne institucije Srbije, pokažu spremnost da sistemskim merama, u skladu sa preprukama EK, ograniče prostor medijskim zloupotrebama i time svojim građanima omoguće da putem državnih medija dođu do tačnih i potpunih informacija vezanih za odnose Srbije i EU.

Tek u tom slučaju bi se moglo govoriti o spremnosti Srbije, da svoje, u svim dokumentima jasno naglašeno proevropsko zalaganje, potvrdi i konkretnim potezima i time dokaže svoju čvrstu opredeljenost da budućnost svojih građana, u punoj meri, veže za evropske vrednosti.

Autor je član Foruma za međunarodne odnose Evropskog pokreta u Srbiji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.