Građanska opozicija

Što znači, opozicija treba da se ujedini i pobedi na izborima. Ali vlast SNS je samo simptom. Uzrok bolesti je u tome što Srbija za trideset godina tranzicije nije uspela da nađe svoje mesto u svetu.

Ona to nije uspela devedesetih, kada je Milošević poveo rat protiv novog svetskog poretka. Nije uspela ni posle 5. oktobra, kada su tri sukcesivne demokratske administracije – Đinđićeva, Koštuničina i Tadićeva – propustile da nađu rešenje za međunarodni položaj zemlje. Najzad, nije uspela ni Vučićeva politika kompromisa između pritisaka zapada u smeru priznanja Kosova i sopstvene ambicije očuvanja srpske mini-imperije koju je stvorio Milošević.

Okupljanje opozicije nije rešenje jer ono ne daje odgovor na naš glavni problem – kako ćemo da uredimo naš međunarodni položaj tako da on bude dostojan i održiv. Postoji jedna ideja popularna u opozicionoj javnosti, kako bi sve stranke trebalo da nastupe jedinstveno da bi se izborile za slobodne izbore na kojima bi smenile vlast, a onda uspostavile prelaznu vladu koja bi stvorila uslove za odvijanje normalnog političkog života.

Tu postoji jedan problem. Takav politički neutralan balon u kome bi stranke sa nultih pozicija krenule u borbu za svoje programe nije moguć. On bi bio moguć kad bi postojao neki vrhovni politički autoritet – kao EU ili NATO – koji bi postavljao okvir političkog procesa. Takav je slučaj bio sa zemljama istočne Evrope u tranziciji posle 1989. U slučaju Srbije, ni EU, a pogotovo NATO, nisu autoritet ni za celu opozicionu javnost, a još manje za celokupno društvo.

U nedostatku čvrstog okvira koji bi regulisao političku borbu ona bi se pretvorila u otvoreni rat svih protiv svih, u kojoj bi pobednici bili oni koji su za takav rat najspremniji – strukture postojećeg režima. I uz njih razne strane službe koje pokušavaju da ovde ostvare prevlast svojih vlada. Nešto slično smo imali prilike da doživimo u godinama posle 5. oktobra 2000.

Okupljanje cele opozicije u jedinstven front, od liberalne i prozapadne građanske opcije do rusofilske i klerikalne nacionalističke desnice možda bi dovelo do smene režima, koji je ionako u poodmakloj fazi truljenja. Ali slaba prelazna vlada koja bi došla ne bi imala snagu i autoritet da obuzda suprotstavljene strasti i da pravac državi.

Ono što nam treba je jedna snažna politička opcija koja će biti u stanju okupi najveći deo opozicione javnosti i birača. Nastupajući protiv režima, ona bi prejudicirala spoljnopolitički pravac kojim će se zemlja kretati nakon promene vlasti. Nije dovoljno da opozicija bude protiv Vučića, ona mora da da jasnu viziju kakvu državu planira da pravi. A osnovni element te vizije je mesto Srbije u svetu.

Na jednom kraju demokratskog spektra imamo radikalnu građansku opciju koja je za priznanje Kosova i ulazak u NATO, i koja se stabilno kreće oko ivice cenzusa. Na drugom kraju se za uticaj bore nacionalističke, evroskeptične ili otvoreno antizapadne, stranke sa jednocifrenom podrškom – Narodna, Dosta je bilo i Dveri. U širokom prostoru između ovih krajnosti treba tražiti buduću glavnu demokratsku snagu.

Spoljnopolitički pravac oko kojeg bi se okupila demokratska koalicija, i koji obećava održiv međunarodni položaj zemlje, ima nekoliko elemenata. Prvo, nema priznanja nezavisnosti Kosova, koje se u nekoj budućnosti vidi ponovo u sastavu Srbije. Drugo, posle neuspeha međunarodne zajednice da izdejstvuje da Srbija prizna Kosovo, potreban je diplomatski napor da se to za Zapad zatvoreno pitanje ponovo otvori. Najzad, cilj je sporazum kojim bi s jedne strane bilo Kosovu omogućeno da samostalno funkcioniše, a s druge strane Srbiji da ga tretira kao sopstvenu privremeno odvojenu teritoriju.

Da bi mogle da se okupe oko ovakve platforme demokratske snage moraju da prevaziđu večiti unutrašnji konflikt koji ih deli na građansku i nacionalnu opciju. Takve podele u normalnom evropskom društvu nema, podrazumeva se da građansko društvo može da postoji samo u nacionalnoj državi.

Građanska opcija je ta koja mora da učini iskorak i prihvati koncept srpske nacionalne države, i legitimitet insistiranja takve države na sopstvenom teritorijalnom integritetu. Pretpostavke za takav iskorak su se stekle. Građanska frakcija oslobodila se svog radikalnog krila, za koje je srpska nacionalna država kao takva neprihvatljiva. Nacionalna opcija oslobodila se sopstvenog radikalnog krila za koje je svaki sporazum sa Kosovom neprihvatljiv. Umerene snage koje su ostale u centru imaju potencijal da nađu zajednički imenitelj.

Pokret slobodnih građana, a on je ta umerena građanska opcija, pasivan je u ovom trenutku i ne pokazuje nikakvu političku inicijativu. Upravo od te stranke morao bi da dođe ključni impuls. PSG mora da krene u susret većini. Ličnost koja taj pokret jedina može da inicira je Saša Janković. Kao čovek koji je PSG osnovao, i kao čovek koji nikada u ime građanskog nije odbacivao nacionalno, upravo on je osoba od koje zavisi integracija građanske opcije u nacionalni konsenzus.

Srpska demokratska scena suviše je mala da bi mogla da se odrekne svojih predvodnika, i da bi mogla da prihvati njihovo trajno povlačenje iz politike. Politički profil Saše Jankovića, i njegovih 600.000 glasova sa prethodnih predsedničkih izbora, demokratska opozicija nema čime da zameni.

Opozicione snage koje su u stanju da se usaglase oko zajedničkog spoljnopolitičkog kursa i okupe u čvrst politički savez jesu pomenuti PSG, Stranka slobode i pravde i Demokratska stranka. Đilas i Janković treba da stanu na čelo tog budućeg saveza. Time bi bila stvorena jedna respektabilna politička sila sposobna da izazove Vučićev režim i u borbi za izborne uslove, i na samim izborima koji slede.

Autor je analitičar