Riyaduru, mama eḷiyaṭa yanavā!

“Pa super, sad će da ih voze vozači iz Indije i Šri Lanke pa neka se sa njima svađaju”, trijumfalno je poentirala neka žena u komentarima na vest na Fejsbuku o incidentu u autobusu gradskog prevoza na liniji broj 43.

Informacija koja je inspirisala ovu gospođu da ostavi ovaj komentar, za slučaj da neko od čitalaca nije ispratio je vest da se u našoj zemlji trenutno obučava 30 vozača rodom iz Šri Lanke i da će nas voziti sve više vozača stranaca, pošto našoj zemlji nedostaje čak 12.000 profesionalnih vozača.

Dalje, ako nastavimo da surfujemo društvenim mrežama videćemo gomilu komentara u kojima se, ako se samo malo potrudimo i razmaknemo zavese duhovitosti u pokušaju, veoma jasno vide ksenofobija i rasizam. I ubeđen sam da će dobar deo autora tih komentara svoj stav nazvati antiglobalističkim, mada ne bismo puno pogrešili ako bismo te stavove nazvali nekim drugim -izmom.

Čitajući druge tekstove iz bliske prošlosti ili prosto hodajući ulicama glavnog grada, možemo da primetimo da je priliv strane radne snage u Srbiju realan, da stranih radnika ima u priličnom broju i da to nije nova stvar.

Kao što kaže ona izlizana rečenica, svet je postao jedno globalno selo i ljudi se lakše odlučuju na to da promene svoje mesto boravka i potraže svoju sreću u nekoj drugoj zemlji. Ma koliko nekome od nas koji smo navikli na životni standard u Srbiji neverovatno to delovalo, Srbija za nekoga ko živi negde drugde jeste obećana zemlja.

Nije mi jasno kako smo kao društvo sa jakom gastarbajterskom tradicijom došli do toga da po društvenim mrežama pišemo komentare u kojima negodujemo zbog toga što neki drugi ljudi dolaze u našu zemlju da pošteno rade, zarade novac i šalju ga svojim porodicama?

Momak sa srednjeazijskim crtama lica mi je letos dostavio hranu koju sam naručio i na klimavom srpskom mi je rekao “Prijatno”. Kada sam se na Zlatiboru čudio urbanističkom užasu pored autobuske stanice, čuo sam da građevinci međusobno pričaju na turskom. Prošle nedelje sam u prodavnici čekao red na kasi, tri momka su prekinula svoj razgovor na ruskom da bi prodavačici na srpskom rekli “Ne treba kesa”. I sve je to normalno, kao što je potpuno normalno i to da će nas voziti Šrilančani.

Mada rizikujem da skliznem u ejdžizam, a to mi nikako nije bila namera, mislim da ću se bezbednije osećati kada me u autobusu bude vozio tridesetogodišnji Šrilančanin, nego sedamdesetogodišnji Srbin koji je prinuđen da radi kako bi preživeo i prehranio svoju porodicu, iako je u penziji.

Stvari koje su zaista bitne i zbog kojih bi zapravo trebalo da negodujemo, izražavamo protest pišući komentare na društvenim mrežama ili na bilo koji drugi zakonom dozvoljen način su sledeće:

1. Dostojanstvene plate za sve radnike, bili oni “domaći” ili stranci
2. Uređeni radni uslovi i redovno kontrolisanje poslodavaca u cilju sprečavanja bilo kakvih zloupotreba (vidi slučaj Linglong ili bilo koji drugi slučaj zloupotrebe domaćih radnika)
3. Dostojanstvene penzije za penzionere kako oni ne bi bili primorani da u sedmoj ili osmoj deceniji rade dodatne poslove da bi preživeli mesec

Naravno da nam ništa od gore navedenog neće pasti sa neba i da je u pitanju proces za koji je potrebno vreme, ali nemojmo dozvoliti sebi da podlegnemo najnižim strastima i da nasednemo na tu besramnu laž da su nam za probleme krivi stranci.

Kao što ni Rusi i Ukrajinci nisu krivi što su pojedini stanodavci Srbi iskoristili priliku da bezobrazno podignu visinu kirije, nisu nam krivi ni Šrilančani i Indijci što su se Srbi vozači odvezli negde van ove zemlje jer će tamo zaraditi više novca koji će, ponoviću, slati svojim porodicama koje su ostale u Srbiji.

Dok se ne izborimo za tu bolju budućnost o kojoj maštamo, osim rečenice iz naslova, ne bi bilo loše da naučimo ni da se na sinhaleškom jeziku “Hvala” kaže “Stutiyi”, na hindiju “Dhanyavaad”, za slučaj kada nam ti novi vozači budu zadržali vrata.

Ubeđen sam da će nam i oni za nekoliko nedelja odgovoriti jednim lepim “Molim” na srpskom.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.