Varvarizam na zidovima: Lični stav Nikole Krstića

Naime, ovog puta glavni superheroj je Vojska koja se na Kosovo vraća. Grafite koji se očigledno čarobnim štapićem, preko noći, pojave se na zidinama ulica Srbije, Republike Srpske i Crne Gore, niko nikada nije snimio dok su se crtali i pisali, pa zalepio na bedeme virtuelnih sokoćala, i to će ostati udbaška misterija.

No, bilo kako bilo, čitav spektar desničarskih pahulja radosno & pakosno seiri nad tom zloslutnom rečenicom. Tu i tamo prođe neka osuda, smatranje, blebetanje kako to nije u redu, kako je to, eto, posledica svega ovoga što živimo, rezultat iskrivljenog sistema vrednosti i ostale doskočice koje se baljezgaju u „našim“ krugovima već čitavih 11 godina.

Ipak, ta poetično pozivanje na romansirano klanje po Kosovu, uz one tri tačke, stvarno je vrhunac ratnohuškačke umetnosti, mora se priznati.

Nacionalistički kiborzi su uglavnom navikli da po zidovima šaraju veoma jednostavne i konkretne poruke tipa kao što je „ubij, zakolji…“ pa izaberi koga hoćeš, ili „Kosovo je Srbija“, ili, šta znam, „Ratko Mladić je heroj“ i „smrt pederima“.

Ovo je nešto što podstiče na razmišljanje, na sugestiju, razrađuje imaginaciju. I zato se svi prave blesavi uz kikot, od političkih komesara svih vrsta pa do uličnih manijaka i onih što sede ispred dragstora, jer je poenta u te tri tačke. Ako kažeš da će vojska da ubija, proteruje i sravnjuje, onda je to tvoje tumačenje.

Nego, dosta je bilo šegačenja, sada ozbiljno; vojska Srbije ne može da ode na Kosovo & Metohiju, može samo da dođe do granice i vrati se nazad. U suprotnom, očigledno je da to pojedini i žele, tušta i tma će se sručiti na Srbijatriju.

Nebo će biti prekriveno nevidljivim letelicama i projektilima, dok više ni autor ovog teksta nije siguran da li ćemo biti pošteđeni gusenice i čizme.

Politička vrhuška sve to dobro zna, ovo je, razume se, pušteno da se mlatimudani koji veruju u carstvo nebesko, Miloševićev amanet i Ćosićev kult smrti, a vala i moja malenkost, zamajavaju, dok satrapi iz Srpske napredne stranke stvaraju kapital uz pomoć kartela.

Ali, I can’t help but wonder, šta jedan običan građanin očekuje da će vojska učiniti na tom Kosovu? Zavešće red? Pobratimiti se sa milionskim, albanskim stanovništvom? Odigraće kolo srpsko-albanskog prijateljstva?

Možda građanin Srbije ne zna da je još pre skoro jedan vek srpska vojska napravila takve zulume, koji se ne mogu rečima opisati, pa je Dimitrije Tucović ipak to učinio.

Možda bi ga trebalo podsetiti, ako je već obavešten o tome, da albansko stanovništvo na Kosovu nije moglo da se školuje, pa su morali da se uče po kojekakvim budžacima i podrumima. Da je tamo upravo ta vojnička čizma otvarala vrata mnogih domova, izvlačila ljude napolje, pucala im u potiljak, strpavala ih u jednu prostoriju pa bacala granate, a potom u jame zatrpavala.

Džaba pišu ove novine već dve decenije o hladnjačama i masovnim grobnicama po Srbiji u koje je ta veličanstvena i časna vojska morala da sakriva albanske leševe, ako slučajno se zapadnjaci spuste na zemlju, pa da ne dobiju duplo po tamburi i da imamo novi Nirnberški proces. Hoće vojska da se vrati i nakon proterivanja građana srpskog porekla sa tog zemljišta, da malo dodatno dokuva čorbu, pošto tokom devedesetih to nije dovoljno učinila.

Dobro je da su to sve samo fantazije Srpske akademije nauka i umetnosti i Srpske pravoslavne crkve, dali su dovoljno prostora za popunjavanje propagandnih hartijetina i televizijskih termina.

Da oni penzionisani Miloševićevi nacisti i novopečene Vučićeve mutivode prosipaju pamet o parčetu zemlje koje pola države ne zna ni na karti da pronađe.

Jedino što je od svega toga tužno i ružno jeste što ovakav varvarizam na zidovima gleda ceo region, pa i svet. I one žrtve koje su sve to preživele. Gledaju i posmatraju kako glavni i odgovorni uništitelji njihovih života uživaju u blagodetima zločinačkog nasleđa. A vojska će na Kosovo da se vrati, ali malo sutra. Kakav pleonazam.

Autor je slobodni novinar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.