Granice koje se (ne) prelaze

Pred čitaocima je saga o fluidnim granicama prijateljstva, ljubavi i vremena.

I još o koje čemu.

Inače, D. oslovljavah sa „sestrice“ iako sam sin jedinac a ona ćerka jedinica.

Upoznali smo se pre više od četrdeset godina na porodičnom zimovanju u Opatiji. D. je bila učenica završnog razreda jedne zagrebačke osnovne škole, ja beogradski student.

Dok su se naši roditelji lepo družili, započesmo šetnje čuvenom stazom uz more s pogledom na Kvarnerski zaliv, Rijeku i ostrvo Krk s Cresom u nastavku – kao i, iznad rive, glavnom ulicom Opatije.

Postavljala mi je razna pitanja, ali i „sipala“ znanja o muzici, filmu i jugoslo/avenskoj pov(j)esti.

Zanimljiva, prijatne spoljašnjosti, visoka, nadasve simpatična i otresita.

Hodali smo najčešće trasom između hotela Belvedere, Ambasadora, pa pored marine za mala plovila, do Kvarnera preko parka Angiolina ka Slaviji, Kristalu i dalje – a jednom i do Voloskog, na sasvim suprotnoj strani.

Uz mirindu i krempitu u čarobnim opatijskim slastičarnama.

Zbližismo smo.

Kada smo se iz Opatije vratili kućama, zadržasmo kontakt povremenim telefonskim čavrljanjima.

Prođe par godina.

Početkom jednog leta odoh za Zagreb, poslovnim vozom, Sava-Ekspresom da pretražujem zagrebačke antikvarnice i muzičke radnje.

I da se neizostavno vidim sa D. Odseo sam u hotelu Dubrovnik, na Trgu bana Jelačića.

Mnogo toga monumentalnog beše mi nadohvat ruke: Zagrebački kolodvor, hotel Esplanada, Zrinjevac, Hrvatsko narodno kazalište, Gornji grad.

Ona i njeni me primiše kao najmilijeg iste večeri na Kvatriću, u Nemčićevoj ulici, gde su stanovali. Stekoh najvernijeg ličnog vodiča po Zagrebu, nju – u međuvremenu izraslu u rasnu lepoticu, devojku zavodničkog sjaja u očima i otvorenog osmeha bliskosti.

Obilazili smo Trg republike, Pravni fakultet, Ilicu, Jurišićevu, Staru Vlašku. Špartali Trešnjevkom do Jaruna (tada) u izgradnji, svojevrsne zagrebačke Ade Ciganlije – da bismo potom ćutke i zamišljeno posmatrali Savu, brzu i na tom potezu neplovnu.

Pripijeni jedno uz drugo vozili se uspinjačom, čuvenom zagrebačkom „Starom damom“.

Bajno nam je bilo na Pantovčaku, a naročito u Maksimiru, gde me „zaverenički“ šaškasto uhvati pod ruku kikoćući se zagonetno.

Sedeli smo u kafićima, posetili Gradski muzej, odgledali jednu komediju u teatru Jazavac.

Kupih nekoliko retkih pravničkih knjiga i gramofonskih ploča („vinila“), poklončiće za naše roditelje, a njoj – komplet diskretnog nakita.

Učinilo mi se da sam zabasao bar u predvorje njenoga srca a ona u moje, i te kako delikatne snove. Čudesno draga i predusretljiva, originalno koketna.

Uoći povratka, ispratila me je do hotelske sobe da se dopakujem.

Pa me tamo naprečac zagrli čvrsto, posednički, neskrivene želje.

Imala je tada jedva 18 godina a izgledala je osetno zrelija.

Ne, nisam bio uzdržan, hladan – naprotiv, sviđala mi se žestoko! – ali spram nje, opuštene i skoro nesputane, ispadoh maltene puritanac, „konzerva“.

Povrh svega, đavolski svestan da sam porodični prijatelj od poverenja!

Nedugo zatim šmugnu iz hotela, dobrano ljuta i razočarana.

Ostadoh smušen i zatečen. „Posvađaše“ mi se emocije, moralni obziri i razum.

Posle mi je dugo nedostajala njena omamljujuća, zanosna mladost, iskrenost, energija, neposrednost i komunikativnost, duhovnost i putenost u isti mah – ponajviše njena naklonost, a i nešto suptilnije, dublje što sam spram D. i sam osećao.

Pojaviš se često negde ili/i nekome prerano ili pak zakasniš – šta je uopšte merilo blagovremenosti?

Da nešto prihvatimo takvo kakvo jeste, ili da, nasuprot, nastojimo da ga korenito promenimo – da se pomirimo s postojećim ili da se protiv njega odlučno pobunimo, da ga prevladamo, da (samo)nametnute(!?) granice premostimo, da nešto novo i bolje, zelenije iznedrimo?

U sebi, spram drugih, društveno, politički. I da li „odgovarajući trenutak“ za akciju sazreva u nama ili izvan nas?

Biće da je to ipak povezano.

Rečju, granice su mnoge i raznovrsne: one teritorijalne, pa granice morala, prava, pristojnosti, dobrog ukusa, razuma, strpljenja, kompromisa, sreće i tuge, straha, bola, tolerancije, trpljenja, ljudskosti… Prekoračuju se i prelaze, kako koja – lakše ili teže, brzo ili polako, javno ili tajno, sa ili bez skrupula, odnosno otpora. Ili se pred njima zastane.

„Komedija nas uči da život ne treba shvatati ozbiljno, a tragedija nam pokazuje šta se dešava kada zanemarimo ono čemu nas uči komedija“ (Karl Luis Safon, Grad od pare).

P. S. Kada sam izjutra rano krenuo put Beograda, nije bilo pustih obećanja, patetičnih opraštajućih poljubaca. Samo kratkog zagrljaja, možda (i) po koja suza. Izostalo je zadržavanje noge na papučici vagona i trč(kara)anje uporedo s odlazećim vozom, premda nisam odoleo mahanju s prozora kupea. Jer, i „mali“ rastanci znaju da p(r)otresu. Ne beše (ni) dima iz lokomotive u polasku kao u ekranizacijama trilera Agate Kristi. Kompozicija je postepeno ubrzavala kroz zagrebačka predgrađa. I nije se u meni ni do sada zaustavila, iako već odavno primećujem da počinje da usporava.

Autor je profesor Pravnog fakulteta u Beogradu