Greh nečinjenja razjeda društvo

Srbija je zemlja sa visoko razvijenom potrebom uništavanja i potpune degradacije autoriteta. Tek ako neki čovek postane žrtva i ako se oko te žrtve može izmaštati mit, onda joj se vraća mesto na pijedestal, koje je suštinski trebalo da dobije za života. I da, to udaljava intelektualce od javnosti, koja maltene ritualno spaljuje svakog ko pokušava da misli. Zašto intelektualci, ionako unapred osuđeni na žrtvu, a bez prava na zasluge, ne učestvuju u politici makar za jedan podeljak više?

Istina je da postoje izuzeci koji potvrđuju pravilo i istina je da se baš zahvaljujući njima može videti kolika je glad društva za visoko obrazovanim ljudima. S druge strane, pristižu nam u sve većem broju ljudi koji su svoju člansku kartu akademskih građana kupili na berzi diploma i doktorata. I ta populacija ne preza od politike i sve većeg isticanja titule, u najvećoj meri potpuno nepravedno dobijene. To je još jedan razlog zbog koga bi intelektualci morali da siđu sa Olimpa, ili da izađu iz senke. Egocentričnost intelektualne elite prenosi se na sve segmente društva i postaje „mejnstrim“ promišljanja sveta, politike u svetu i na domaćem terenu. Skoro je do farse dovedeno to što svaki građanin Srbije ima svoju verziju istorije, mahom baziranu na mitologiji, „moralnim pobedama“, poluistinama i nedovršenim mislima. A kako bi i moglo da bude drugačije, ako neko ko je školovan, ko predstavlja najosetljiviji i najvažniji deo mehanizma tako nedostajućeg prosvetiteljstva, sedi udaljen od svoje esencijalne uloge? Dobrovoljno izbegli u papire i knjige, neku manju privilegiju i tu i tamo besplatnu kartu za neki simpozijum ili usavršavanje, intelektualci u Srbiji rizikuju da postanu dinosaurusi u izumiranju o kojima će tek naknadno, možda, njihove „kosti“ reći neku reč, baziranu na slutnjama, a ne na činjenicama.

Začuđujuće jeste i to, što ka Olimpu danas očigledno hrle oni koji su „bogovske“ titule stekli zahvaljujući korupciji, što se ti isti penju po drveću, deru se i postaju nesporno nosioci društvenog sistema ove naše zemlje. Tako i u Skupštini postaje jasno da se na predlog NOVE stranke o akademskoj čestitosti mogu čuti smejanja i nipodaštavanja, koja će uskoro u potpunosti zavladati u akademskim krugovima, sve bližim običnoj cirkuskoj predstavi. I opet pitanje: Zašto onda u mraku koji šire mediji, u situaciji direktne ugroženosti, intelektualci biraju tišinu umesto borbe sa smehom varvarskog naleta? Nakon monarhije, antifašizma, komunizma, samoupravnog socijalizma, ratova, početka ponovnog pokušaja ulaska u višepartijski sistem, tranzicije koja je kao Pakmen pojela i poslednje nade, došao je period kada je znanje više nego ikad potrebno. Posebno na mestima gde se odlučuje o sudbini ove države, na mestima gde nije dovoljno hteti, nego i znati. Greh nečinjenja razjeda srpsko društvo.

Mladi koji nadiru u želji za znanjem, uglavnom završavaju po razvijenim zemljama sveta, tražeći šansu da steknu mesto koje im pripada, daleko od lažnog Olimpa. Retko se vraćaju, a i zašto bi?! I opet, odgovor leži u unutrašnjem izbeglištvu srpske intelektualne elite, koju sada već možemo opisati i kao nekog starca u bolničkoj pidžami. Pa dobro. Neka su naši bogovi stari. Potrebno ih je nahraniti i okrepiti. Potrebno ih je ohrabriti da siđu više sa tog lažnog Olimpa. Potrebno ih je uključiti u politički život od koga, voleli mi to ili ne, danas zavisi naša budućnost. Potrebno je da i sami shvate koliko imaju da pruže i da daju svojim sunarodnicima, da razbiju mitove, da „moralne pobede“ pretvore u stvarne pobede i da se popnu na pijedestal za svog života, braneći se na taj način od toga da i sami postanu samo mit.