Grehovi indiferentnih

Izvesno je, svakako, da ovaj humanista teško da je mogao doslovno mrzeti konkretnog čoveka, već je u indiferentnosti više video pojavu vrednu prezira, pogubnu za društveni napredak. „To je“, napominjao je Gramši, „mrtva voda u kojoj se često udave najsjajniji elementi, to je močvara koja opasuje stari grad i brani ga bolje od najtvrđih zidina, bolje od grudi njegovih branitelja, jer guta u svojim blatnim vrtlozima jurišnike, desetkuje ih i oduzima im hrabrost (…)“. Snažne reči, moćne slike, natopljene težinom iskustava. Ali, ako je Gramšiju toliko smetala indiferentnost, njemu koji je stvarao u vreme velikih snova i narastajućih košmara, u doba kada su se giganti rvali svetom, šta tek mi danas možemo da kažemo za politički nezainteresovane?

Nema alternative geslo je novog globalnog doba. Još otkad je Sovjetski Savez tako gloriozno kompromitovao jednu civilizacijsku ideju, a različiti kolektivni okviri društvenog života izgubili svoju staru snagu, prestali da budu centri okupljanja, mi živimo u svetu iluzije izbora i manjka sanjara. Nema starih zajedničkih poduhvata, nestaje solidarnosti i poverenja, ima samo miliona različitih Ja okupljenih u mehaničku celinu koju iz nekog razloga još uvek nazivamo „društvo“. No more heroes, zaključili su Stranglersi. Taj novi svet nudi nam jednu zaprepašćujuću poruku, sumiranu marketinškim sloganom kazino kapitalizma: „EVERYTHING IS FINE, JUST KEEP SHOPPING“. Ne uključuj mozak, samo kupuj. Šta da kupujem? Nebitno, samo kupuj, i troši. Novu majicu, novi model telefona, novu manipulaciju. To je sve tu, samo za tebe. Ako pomisliš da bi smisao života mogao biti drugde, pogledaj oko sebe – svi to rade. Nema smisla da pokušavaš kad su svi ovde, a ne tamo, zar ne?

„Kad nema velike ljubavi, dovoljna je i mala“, poručuju nam stihovi Hladnog piva. Možda nemamo novi globalni ili regionalni projekat, ali šta je sa idejom popravke ovog društva, unutar mogućnosti koje su nam na raspolaganju? Defetizam i konzumerizam ovde su još snažniji ukoliko uzmemo u obzir propala nadanja Petog oktobra, korumpiranost političkih elita, slabu demokratsku političku kulturu, odsustvo važne podrške međunarodnih faktora. Nema alternative, ništa se ne može promeniti, tako da odoh ja u novi izlog-kafić, valjalo bi da budem viđen u novim fensi cipelama. Ionako se „tamo negde“ rešava sudbina svih nas, govori posednik lenjosti uma, umirujući vlastitu savest i poentirajući kod publike. Jer, pseudointelektualni nihilizam danas je držan za odliku mudraca.

I tu dolazimo do grehova indiferentnih. Oni bi želeli da se predstave neutralnim, ali to zapravo nisu. Nisu jer šire obeshrabrenost, suprotstavljaju se sugrađanima koji rade za boljitak društva, i, zato što ne smeju da priznaju vlastitu slabost, pokušavaju da ove druge predstave naivnim, odvojenim od realnosti. Indiferentni zapravo rade za status quo, odnosno objektivno predstavljaju zastupnike režima.

Oni takođe misle da će ih zaobići posledice društvene situacije samo ako se ne budu mešali. Među njima ima onih koji naprosto žele da brinu samo o sebi. Mnogi su ušuškani u putovanjima, skupim dobrima i navikama, i devizi „ne talasaj mnogo“. Indiferentni, pak, zanemaruju činjenicu da svi mi u društvu utičemo jedni na druge, a da država utiče na sve nas. Ona određuje i usmerava sadržaje kojima su izložena naša deca, upravlja različitim institucijama kojima pristupamo sa nekom potrebom, obezbeđuje ili osujećuje bezbednost ulica kojima hodamo. Pre ili kasnije, mi sami, ili neko nama blizak, postajemo žrtve nehumane društvene stvarnosti. „Okreni se ka politici ili će se politika okrenuti prema tebi“, poučne su reči univerzitetskog profesora i političkog aktiviste Ralfa Nejdera.

EVERYTHING IS NOT FINE. Ne u današnjoj Srbiji. Mediji su pod žestokom kontrolom režima. Izbori se održavaju u krajnje neregularnoj atmosferi. Afirmišu se ratni zločinci, krvnici, ideologije mržnje. Vojislav Šešelj i duhovi devedesetih pušteni su iz boce da obavljaju prljav posao za režim. Poslovi su uglavnom bedno plaćeni i nesigurni za slobodnomisleće ljude. Ljudi su ponižavani, preti im se, dobijaju batine, spaljuju im se kuće. Kritičari vlasti se predstavljaju kao izdajnici države, neprijatelji u pravom smislu te reči. To se, reći će moje poštovane kolege politikolozi, može nazvati izbornim autoritarizmom, hibridnim režimom… Koji god izraz koristili, mi živimo u jednom obliku autoritarnog režima. U diktaturi.

Zato vas pozivam da podržite građanske proteste. Ne pozivam na podršku bilo kojoj partijskoj opciji već demokratiji, slobodnom društvu. Takvog društva nema bez aktivnih građana, nema prava i sloboda bez ličnog delanja. Niko nam ih neće dati, sami ih moramo osvojiti. Za ovo je potrebna hrabrost, naravno. Potrebno je odricanje od vremena i od komoditeta, a razotkrićete se pred moćnim režimom manipulacija i nasilja. Ali pogledajte koliko nas je već izašlo i ohrabrite se! Ispravite kičmu i podignite glavu. Sutra se nećete stideti ni pred vlastitom, a ni pred tuđom decom.

Autor je docent, član Saveza antifašista Vojvodine