Gresi i smrt patrijarha

Zahvaljujući valjda nekoj vrsti olakšavajuće okolnosti: da samo Srbi imaju slavu i da je slave odvajkada uprkos svima i svemu. Bar sudeći po masovnim javnim priznanjima da je „za vreme socijalizma slava bila zabranjena, ali moja porodica je slavila“. Pri tom, iz hrišćanske obzirnosti valjda, ne kažu kakve su ih kazne zato stizale. Uprkos tome što je tadašnja država imala dogovor s patrijarhom Germanom da iz državne kase sveštenici dobijaju platu i penzije, što može da posvedoči šira porodica ovog grešnog reportera.

Pošto je došlo srećnije vreme, danas se slave slobodno slave mada mnogi to čine na manje hrišćanski smeran način: uz muziku i svirce. U skladu s tim u subotu, doduše bez sviraca, Sv. Aranđela proslavili su policajci srpski, i to čak i tako elitna jedinica kakva je antiteroristička. Sve do tada moglo je nekom da izgleda da su ti visokoobučeni momci zapravo državna institucija. Kako se desilo uz veliku pompu može se sada bez ustezanja reći da su ovi antiteroristi, uz predsednika države koji je čak povodom smrti patrijarha bio samozvani član Sinoda SPC (što bi mogao biti i greh), postali deo (u Srbiji) najnovije pojave zvane – javni vernici. Time su, bar kako izgleda laicima – prekršili Ustav u kojem piše da je Srbija sekularna država i odvojena od Crkve, što ne znači da Crkvu i vernike ne cene baš kao i sve druge koji to nisu kao što su ateisti i agnostici (ovo bi mogla biti jeres). Ukoliko, naravno, kompetentni pravnici (apologete, pre svega) ne procene to drukčije. Kao besmislice nekih ateista, agnostika, a možda što je još gore i nekih katolika, muslimana, naročito protestanata koji ništa ne razumeju ni Srbe ni Ustav Srbije. Ukoliko se to ne desi istinski se postavlja pitanje: ko sve krši i sme da krši Ustav i još više: da li je tako i napravljen da je kršenju lako podložan i svima podoban, pa samim tim i nepromenljiv?

Smrt patrijarhova je imala i drugu stranu medalje: masovnost. Anonimni ljudi su satima stajali u redovima što bi svakako mogao da bude povod ozbiljnim analitičarima i sociolozima da prouče ovu, bar po površnom novinarskom utisku – slojevitu pojavu. Nema Srbija toliko vernika, onih koje sociolog Mirko Đorđević naziva „malim stadom“ koje redovno ide u crkve. Niti je Boris Tadić i svi oko njega što su ljubili ikone pod svetlostima kamera ili davali besplatan prevoz samo za sahranu, bili ti koji su podstakli ljude da se (kao „stoka grdna“) poklone senima patrijarha, koji je izgleda bio i prilično usamljen u sopstvenom okruženju.

Njegova „hrišćanska skrušenost“ (M. Đorđević) i skromnost, uprkos gresima koje bi možda i sam priznao ako bi ga neko pitao, a o čemu danas bez ustezanja mogu da govore i oni koji su s pravom zgroženi nad zloupotrebom patrijarhove smrti od aktuelnih vlasti i opozicije – bila je nesumnjivo razlog masovnog izraza poštovanja. I verovatno poruke: da takvih ovde više nema, da ovde ne stanuje ni u Državi ni u Crkvi neko ko nije pohlepan iako je i sam grešan zbog ljudi bez posla, zbog dece koja ne mogu da plate škole i konačno zbog 600.000 stanovnika Srbije, gladnih i očajnih kojima možda u takvom okruženju ostaje jedino – da se mole. I ako neko još ne zna upravo je takvom patrijarhu Pavlu služio službu ne samo u Crkvi već i (nenajavljeno) ispred hrama patrijarh Vartolomej poznat u celom svetu po ekumenstvu, po saradnji sa katolicima, sa Vatikanom, sa muslimanima i kao sveštenik koji je sredinom 90-ih javno osudio nacionalizam i fanatizam, koji govori o demokratiji i ekologiji i još ga zovu „zeleni patrijarh“ .

I jedno lično sećanje: na patrijarha koji je na Terazijskoj česmi 1991. bio sa studentima i narodom, a onda uz osmeh izdržao zvižduke kad ih je iz straha na odmazdu pozvao da se povuku.