Greška je penzije posmatrati kao trošak

Kod nas je još uvek Ustavom određeno da se Zakonom o penzijskom i invalidskom osiguranju reguliše pravo na penzije, koje se stiču uplatom doprinosa i koje su u određenoj srazmeri sa uplatama.

Fiskalni savet bi se morao zalagati za očuvanje poverenja u penzije, jer su naplaćeni doprinosi još najveći pojedinačni javni prihod.

Osiguranje isplate penzija neminovno je međugeneracijsko. Starije generacije prelaze u penzionere, a sve sledeće generacije, verujući i da će ih oni uživati, plaćaju doprinose za penzije.

Kad je i kod nas bilo više zaposlenih i osiguranika, uplata je bilo previše, pa je suficit odlazio na mnoge investicije i javne koristi.

A danas je situacija drugačija, te je neophodno iz ostalih javnih prihoda nadoknađivati deficit penzijskog osiguranja.

Ali i penzioneri su poreski obveznici i oni i dalje plaćaju poreze kao i ostali građani, pa se iz toga namiruje deficit penzijskog osiguranja, koji im nije poklon od drugih.

Poštovanjem penzijskog osiguranja čuva se poverenje u njega, što je uslov za izdašnu naplatu doprinosa. Odluke za  vraćanje i penzijskog osiguranja u ravnotežu su u rukama vlasti, kojima su penzioneri sve manje vidljivi. Greška je penzije posmatrati samo kao trošak javnih finansija.

Stabilan sistem penzijskog osiguranja leži na poverenju svih osiguranika u njega, što je uslov da se prihvataju i plaćaju i veći doprinosi za penzije.

Gospodin Altiparmakov i Fisklani savet su zaduženi za održanje stabilnog sistema javnih prihoda i rashoda, čiji je značajan deo i penzijsko osiguranje.

A Altiparmekov izračuna da bi novom formulom usklađivanja penzija sa 25% rasta plata i 75% inflacije, država uštedela šest milijardi dinara uzimanjem od penzionera.

Dakle zalaže se da se dalje smanjuju  penzije u odnosu na rastuće plate. A hvalio je važeću švajcarsku formulu usklađivanja penzija  sa po pola i rasta plata i inflacije.

Mogao je izračunati da bi, u sadašnjem značajnom rastu plata, zamenom plata sa rastom ili padom BDP, ušteda državi od penzionera bila još mnogo veća.

Altiparmakov  očito nije ni za očuvanje stabilnog sitema penzijskog osiguranja, čemu bi doprinelo  solidarno  očuvanje odnosa plata i doprinosa prema isplaćenim penzijama.

Uštede na penzionerima bile su velike u godinama kad im je ostao neisplaćivan deo penzije, ali je to smanjilo poverenje u penzije.

On reče da su penzije i plate neuporedive i da odbija o tome i raspravljamo. Jer je iznos prosečne penzije neupotreljiv jer sadrži niske poljoprivredne penzije i niske penzije „samostalaca“, koji su svesno uplaćivali doprinos na minimalnu osnovicu. A prosečne plate su dobre i sa uključenim minimalnim.

Kratko trajaše švajcarska formula, koju penzioneri nisu tražili. A naviru pitanja. Kako usklađivanje penzija nastade prioritetna ušteda javnih rashoda?

Zar baš nema nikakvog osnova za upoređenje prosečnih plata i prosečnih penzija? Treba li čuvati odnos plaćenih doprinosa i stečenih penzija?

Može li bez poverenja u penzijsko osiguranje, biti dovoljno uplata dovoljno doprinosa? Opstaje li naplata ijednog osiguranje bez  sigurnosti.

Jesu li penzioneri samo u riziku od Kovida?

Autor je redovni član NDES, koji i plaća doprinos i koristi penziju