Grigorije Potemkin u Vranju

Bio je grof (dobro, ne predsednik), državnik (dobro, ne kalibra Vučića), presvetli knez (dobro, Vučić nije knez, ali poput Goluma obožava da ga smatraju prekrasnim i presvetlim)… Jedina stvarna razlika ova dva lika je u činjenici da je Potemkin bio zaljubljen u Katarinu Veliku i bio njen „prime“ ministar – Vučić je takođe bio „prime“ ministar, ali zaljubljen samo u sebe (Ana Brnabić može da bude spokojna).

Katarina je Potemkina učinila gubernatorom, guvernerom, čak i princom rimskog carstva. A on, u znak zahvalnosti što ga je učinila vrednim pomena, zaostalu južnu Rusiju „ukrasio“ veštačkim selima od kartona, a kuće lažnim iscrtanim fasadama…

Istorija XVIII veka? Ma ne, isti se scenario živi i ovih dana… Presvetli stiže u zaostalu južnu Srbiju, u Vranje. S obzirom da je Potemkin umro pre više od dvesta godina, njegov posao su preuzele vranjanske SNS kolege: Slobodan Grigorije Milenković i Branimir Grigorije Stojičić.

Gradonačelnik Vranja i direktor lokalnog urbanističkog preduzeća stavili tapete na oronulu zgradu hotela, da se Broj jedan ne bi potresao pri obilasku grada! Na čuđenje i zgražavanje sugrađana obojica odgovaraju da su „reakcije preterane“ i „tipične za ovdašnji mentalitet“, te da zbog toga „Vranje ne napreduje“!

Odustao sam od primisli da će SANU postati neophodni društveni korektiv – i sami su dosta oronuli pa nemaju vremena za drugu društvenu oronulost.

Ima li onda neko staleško udruženje lekara, sociologa, antropologa… koje će glasno reći ono što svi osećamo: ljudi pa ovo je potpuno nenormalno! Da gubernatoru Srbije prikazuješ ruinirani hotel sa nalepljenim tapetama, ne bi li mu se „smanjila sekiracija“ jednostavno nije normalno…

To se ne radi u svetu koji drži do sebe i koji nema ovakvog Gubernatora (termin nastao od reči guber?). Naprednjačka vlast toliko je promenila nacionalni karakter da elita (ako uopšte postoji), doživljava ovu tragičnu vest kao anegdotu za kafu nakon dugog dremeža, koja neće doneti okrepljenje već mamurluk. Cela je Srbija mamurna, jer ćuti!

Grigorije Potemkin je u svoja veštačka sela dovodio seljake iz drugih krajeva, a oni su imali obavezu da budu veseli i da se smeše ruskoj carici…

Katarina ih je milovala po glavi. Verovatno je, kao i naš car, bila dobra glumica. Mada su se isti seljani prevozili sa mesta na mesto prema Krimu (teško je bilo naći potreban broj „oduševljenog naroda“), Katarina je glumila iznenađenost i jednakom revnošću milovala jedne te iste po glavi… Zvuči poznato?

Pakuju se niški autobusi, puni sendviča i sokova, da pođu put Vranja i da po ko zna koji put odglume kulise ispred kulisa na urušenoj zgradi vranjanskog hotela… „Iznenađen“ Broj jedan milovaće ih po glavi, „oduševljen“ što ih se toliko skupilo (dovezlo). Problem sa ovim svetom je što pametni sumnjaju u sebe, a budale su pune samopouzdanja, rekao je Čarls Bukovski.

Predugo je sve ovde farsa i kulise. Naučili smo da živimo u lažima. Dok Svetska banka izdaje biltene pod naslovom „Rastuća nesigurnost“ i upozorava da rast BDP stagnira, te da neće biti dovoljan da se stigne ekonomija EU, Broj jedan se ponaša kao šeik, njegov prijatelj Bin Zajed. Deli „kapom i šakom“, doduše uglavnom na Pinku, pa je izostanak boljeg života lakše podnošljiv! Pa šta će nam bolji život pored Zadruge, „najzahtevnijeg projekta u istoriji svetske televizije“.

Ovaj „imaginarijum“, koji je Mitrović doskora pravio samo u Julu, sada se produžio na celu godinu.

Kulise u Vranju? Tipična scena Mitrovićeve Zadruge…

Protest taksista? Kulise u Beogradu.

Nesrećna Srbija je jedina zemlja u kojoj se „štrajkuje“ protiv tehnološkog napretka, da ne kažem protiv CarGo-a. I u kojoj neponovljivi Broj jedan u trenu zaštiti taksiste koji neprekidno pljačkaju građane (blizak mentalitet?), ne bi li narodu ukinuo privilegiju da za manje para i mnogo udobnije i kulturnije internetom zakazuje vožnju.

Očekujem uskoro štrajk radnika pošte protiv Googla i mejlova – s obzirom da su ukinuli praksu slanja pisama, od čega svaka pošta živi. I da naravno Broj jedan zaštiti poštare i lepljenje maraka, obzirom da se dokazao u prelepljivanju.

Slučaj „uzbunjivača“ u Krušiku? Kulise u Valjevu.

Željan istine javnosti nepoznat A. O. obelodanio je dokaze da državna firma omogućava ocu ministra policije bogaćenje, a Srbiji blaćenje u svetu, s obzirom da je oružje završilo u rukama terorista u Jemenu i Siriji! I? Ništa naravno, republička javna tužiteljka Zagorka Dolovac je odavno teleprontovana u naredni SNS mandat, pa u ovom ne može da učestvuje…

A kulise navodne brige za narod i poštenja SNS vlasti su sačuvane time što se sakrilo hapšenje A. O., te se o ovom hrabrom čoveku nedeljama ništa nije znalo. Pa naravno, kada REM i Olivera Zekić ne stižu da se bave ni očiglednim felacijom u Parovima, kako će stići da se bave ovim banalnim pušenjima kojima obiluje Srbija!? Prvo državni ćirilični novinar, Marić Felatio Milomir, pa onda ostala boranija. A. O. se, poput Jozefa K, očigledno izgubio u nepreglednim prostranstvima Potemkinovih sela…

Doktorat Siniše Malog? Kulise na Univerzitetu.

Slučaj malog Malog ne samo da ukazuje na hipokriziju i licemerje vlasti, na frustriranost i neispunjenost kojoj su potrebne zvanične univerzitetske kolajne kao potvrda, već na mnogo ozbiljniji problem. Odavno su (zahvaljujući i SANU) postavljene naučne kulise u Srbiji – Frensis Bejkon je upozoravao da nauka ne sme služiti obrazovanju pojedinca već uvećanju čovekove moći nad prirodom. Nauka je na ovim prostorima odavno isključivo način promocije pojedinca, bez ikakvog uticaja na prirodu i društvo, te je mali Mali pomislio da jedno prepisivanje, manje ili više, neće ugroziti „nauku“ u Srbiji.

Zaveden univerzitetskim kulisama mislio je da je svaka igra dozvoljena i nije slutio da Ivanka Popović postoji i da može biti toliko drska da posumnja u Potemkina…

Sve je u Srbiji na prodaju: čast, ugled, sadašnjost i budućnost, sve – samo da posrednici u prodaji budu dobro poznati SNS likovi, svejedno je da li je to neki akademik ili glumac. Ili Sarapa. Ili Krstić… Razlika je samo u procentu od prodaje. Novac je ovde zamenio i poštenje i znanje i istinu.

Alber Kami je tvrdio da je lakše prodreti u čoveka koji laže nego u onoga koji govori istinu. Istina, kao i svetlost, zaslepljuje, kaže. Laž je naprotiv, poput lepog sumraka u kojem se ističe svaki predmet.

Nadam se da je u pravu i da će Srbija pažljivo gledati u sumraku nedelje marta naredne godine…

Autor je redovni profesor Medicinskog fakulteta u Nišu