Grize li bar nekog savest?

Razlika jeste ogromna – do sada je priznavana tek svaka treća smrt izazvana novim virusom korona – ali nezavisni istraživači, posebno okupljeni oko udruženja lekara Ujedinjeni protiv kovida, već dugo tvrde da se prikrivanje kreće u rasponu od 2,5 do četiri puta.

Sada priznata razlika od 3,2 puta uklapa se u taj očekivani okvir.

Reč je o nerazumljivoj manipulaciji zdravstvenih vlasti, teško podložnoj potpunom prikrivanju.

Recimo, Republički zavod za statistiku je objavio da je tokom 2020. godine umrla 13.991 osoba preko očekivanja, a zvanični broj žrtava korone, 3.250, bio je 4,3 puta manji, odnosno činio je samo 23 odsto svih umrlih u toj grupi.

Ne može se, naravno, sav višak umiranja pripisati isključivo koroni 19, ali je razumno pretpostaviti da je ova zaraza bila direktno odgovorna za trostruko više, što znači za oko 10.000, a indirektno (izostala lekarska pomoć, kasno dospevanje u bolnicu zbog drugih bolesti itd.) za oko 4.000 umrlih.

U istom smislu govore i podaci o penzionerima.

Njihov broj se vremenom smanjuje, pa se očekivalo da ih prošle godine bude za oko 6.000 manje nego pretprošle godine.

Manjak je, međutim, iznosio oko 15.000 „naših baka i deka“.

Može li se argumentima osporiti da je razlika od 9.000 posledica pandemije? Teško bi bilo poverovati u neke druge, nepoznate činioce.

Za prvih pet meseci ove godine broj umrlih građana Srbije bio je veći od očekivanja za oko 13.500, a kada se posmatra ceo period januar 2020-maj 2021, višak dostiže oko 27.500.

U istom periodu, do kraja maja, prijavljeno je 6.865 žrtava bolesti, što čini samo 25 odsto navedenog broja.

U ovu sliku uklapa se i procena američkog Instituta za merenja i informacije u zdravstvu, po kome je broj umrlih građana Srbije od kovida 19 do 27. juna bio 28.868, a ne 7.031, koliko prikazuju zvanični podaci za taj dan. Razlika je više nego četvorostruka.

Naravno, pri računanju uticaja pandemije na umiranje moraju se imati u vidu brojni faktori. Neki od njih povećavaju smrtnost (izostalo ili zakasnelo lečenje, predoziranje usled depresije izazvane merama sputavanja, samoubistva itd.), a drugi ih smanjuju (manje udesa zbog ograničavanja saobraćaja, nametanja fizičke razdvojenosti sa posledičnim nižim rizikom zaražavanja drugim klicama itd.).

No, vratimo se aritmetici.

Prosto pravilo trojno nam je dovoljno da, dovođenjem u vezu ranije zvanično navođenih i sada korigovanih brojeva žrtava korone u prošloj godini (v. početak teksta), zaključimo kako preko 7.000 zvanično umrlih krajem juna upućuje da bi stvarni broj umrlih od kovida 19 bio oko 22.500. Ostaje nam samo da izračunamo stopu na milion stanovnika, koja je oko 3.500, te da se uporedimo sa drugim zemljama.

Prema podacima za 28. jun, dominira Peru sa stopom 5.749, a onda se Srbija ugurava na drugo mesto, ispred Mađarske (3.112), BiH (2.962), Makedonije (2.632), Crne Gore (2.562) Slovenije (2.125), Hrvatske (2.011) itd. Na suprotnom polu, terajući nas da crvenimo zbog svoje neslavne „srebrne medalje“, nalaze se Novi Zeland (5), Kina (3), Butan (1), Vijetnam (0,8) i Laos (0,4).

Važno je napomenuti da u vrhu zdravstvene vlasti nije naglo došlo do spontanog prosvetljenja, već da su se od prošlog leta nagomilali granitno čvrsti dokazi beskrupuloznog krivotvorenja podataka, tako da je postajalo sve apsurdnije tvrdoglavo istrajavanje na predstavi o virtuelnom svetu uspešne borbe protiv korone, zasnovane na principu „jedan pišem, tri-četiri krijem“.

Postavlja se sada pitanje odgovornosti za obmanjivanje kako stručne, tako i opšte javnosti. Zar se ne bi ljudi opreznije odnosili prema svom i tuđem zdravlju da su znali za prave razmere umiranja?

Koliko nepotrebnih smrti ide na dušu organizatorima i izvršiocima ove goleme prevare? Grize li bar nekog savest u Kriznom štabu, Ministarstvu zdravlja i Institutu za javno zdravlje „Batut“?

Imamo prava na odgovor.

Autor je epidemiolog i profesor univerziteta u penziji