Grubo pojednostavljenje

Sama ideja o „krivcu“ predstavlja grubo pojednostavljenje složenog spleta okolnosti koje, delujući sukcesivno ili paralelno, vode takvim nesrećama. Ono što narod lapidarno sažima u sintagmu o vinovnikovoj „ludoj glavi“, stručnjaci vide kao kombinaciju nasleđa, tj. genetskog sklopa i nepovoljnih činilaca iz okruženja, u rasponu od najranijeg detinjstva do događaja koji su bili „okidač“ za sejanje smrti (a takvih je tokom poslednje dve decenije bilo napretek).

Čak su i psihijatri podlegli pritisku da ukažu prstom na pojedinačni „uzrok“, pa je jedan od njih, i to s najvišim akademskim zvanjima, optužio nedovoljnu „prevenciju mentalnog zdravlja“. Ostavimo sada po strani što prevencija označava sprečavanje, tako da cela konstrukcija zvuči besmisleno (zašto bismo sprečavali zdravlje?). No, čak i da je prevencija mentalnih poremećaja u zajednici organizovana besprekorno, pitanje je da li bi Lj. B. (zadržimo se na inicijalu ubičinog imena) bio izdvojen kao potencijalno opasan. S druge strane, stručnjaci za bezbednost ukazuju na lakoću s kojom se u Srbiji dobija dozvola za posedovanje oružja i predlažu da se vlasnici vatrenog oružja podvrgavaju lekarskim pregledima u redovnim, recimo trogodišnjim intervalima. Malo je verovatno da bi „uzoran, pouzdan, prijatan i vredan građanin“, kakav je Lj. B. bio u očima svojih komšija, imao problema da produžava dozvolu. Mada je bio na ratištu početkom devedesetih, nema naznaka da je ispoljavao znake posttraumatskog („vijetnamskog“) stresnog sindroma. Doduše, navodi se da je u poslednje vreme patio od nesanice i da je, navodno, nekome uzgredno pomenuo dolazeću „nesreću“, ali bi, držeći se tog kriterijuma, pola Srbije valjalo hospitalizovati. Moguće je da je Lj. B. sistematski likvidirao svoje bližnje u sumanutoj nameri da ih spase imaginarnog većeg „zla“. Češće iza masovnih zločina stoje paranoidne konstrukcije, a još češće strast, povređeni ponos i sl. U poslednjem slučaju počinioci po pravilu imaju takozvani poremećaj ličnosti, a obično ih ne krasi bistrina. Oni su povodljivi, pa krupne naslove o nekom masovnom ubici doživljavaju kao izazov da ga nadmaše i tako dostignu nekoliko minuta slave.

Ostavljanje traga o sebi, makar destruktivnim činom, poznato je još od pre 2.500 godina, kada je zapaljeno jedno od sedam svetskih čuda, Artemidin hram u Efesu. O graditeljima se ne zna ništa, ali je ime piromana, Herostrata, postalo opšte poznato. Taj primer nas uči da nije dobro stavljati u prvi plan imena ubica. Ovih dana se čini upravo suprotno, kao nesvestan poziv za jedno morbidno takmičenje, u skladu sa samoispunjavajućim proročanstvom o vremenskom grupisanju masovnih ubistava po tipu epidemija.

Autor je univerzitetski profesor