Grudi junačke

Ne možemo a da se ne zapitamo: koliko bi onih koji se „kunu“ u predsednika bilo spremno da komfor glavnog grada, makar privremeno, zameni boravkom na primer u enklavama južno od Ibra?

Da li je takva pežorativna poruka namenjena samo predsednikovim političkim protivnicima koji su, kako odranije tvrdi, „zagledani u penu od kapućina i spavaju do podne“, ili su prozvani i tapšači iz Skupštine?

Podjednako populistički zazvučao je Vučićev ukor poslanicima što su izlazili iz sale na pauze, za razliku od njega koji je satima sedeo.

Usput se pohvalio da je odbio predlog saradnika da mu donesu nešto da jede, „grašak ili pasulj“.

Te opaske neodoljivo podsećaju na patrijarhalni despotizam knjaza Miloša, ali predsednik, strastveni čitalac, sigurno zna šta je Nobelovac Ivo Andrić mislio o ljudima koji imaju potrebu da unize druge da bi sebe uzvisili.

Znakovito je i što je pomenuo narodska jela – pasulj i grašak, a ne skupocena vina, čijim se poznavanjem, po potrebi, diči.

Predsednik je govoreći o kosovskom problemu pribegao mantri – da zamrznuti konflikt ne može da bude rešenje, da se pregovarati mora i da je kompromis neophodan.

Istovremeno, pohvalio se kako je Kurtiju pet puta ponovio da „nikada nećemo priznati Kosovo“.

Sve navedeno, nesumnjivo, godi najvećem delu javnosti, ali ponovo pitamo: šta bi Vučić i oni oko Vučića želeli?

Ta zagonetka od milion dolara najverovatnije neće dobiti odgovor u skorije vreme, makar ne do novih izbora, jer Vučić dobro zna da bi mu dogovor s Prištinom pre izlaska na birališta odvukao deo glasova.

I na kraju, vratimo se na početak: šta to predsednik toliko ima protiv kafana i kafića, zar se i sam ponekad ne fotografiše u restoranima na Savskoj promenadi?

Sudeći po javno objavljenim snimcima, nije mu neugodno da na trenutke predahne, a i čisto sumnjamo da gunđa kada vidi koliko ugostitelji izdvajaju za punjenje državne kase, putem raznih dažbina.