GSP u propadanju

Taman da skrene pažnju nadležnima da bi možda konačno trebalo ozbiljno i odgovorno da sednu i razmisle šta da urade i spreče potpuno propadanje tog javnog preduzeća, koje je godinama u lošoj situaciji, a sada se čini pred krahom.

Gradski prevoz u stalnom kolapsu, građani već naviknuti na kašnjenja, čekanja, stiskanje u raspadnutim vozilima u kojima nema klime. Malo-malo, pa se neki autobus zapali, otkažu mu kočnice ili poludi gas, i pravo je čudo i neverovatna sreća da do sada niko od putnika, vozača ili prolaznika nije stradao. Naplata karata i ubiranje profita opet prepušteni privatniku, za prilično visok procenat. A u preduzeću, kažu očajni radnici, taj isti raspad na delu.

Vozači rade prekovremeno, krši se kolektivni ugovor, voze premoreni i sve je više hronično bolesnih. Zbog male plate, iskusne kolege odlaze iz zemlje, nema ko da vozi. I putnici primećuju da su za volanom sve češće početnici, pa im samo ostaje da, kad uđu u prevoz, čvrsto stisnu šipku, religiozni i da se prekrste da čitavi stignu na željenu stanicu.

Kažu zaposleni da nema dovoljno ni majstora na održavanju vozila, tvrde da rukovodioci svesno na ulice grada puštaju neispravna vozila, jer ih i inače nema dovoljno, a ona koja su u saobraćaju nema ko da popravlja. Deo tih poslova prepušten je privatnim firmama, javnost i ne zna kome, kako i za koliko. Kupuju se poluispravna vozila na sumnjivim tenderima. Subvencije tom preduzeću i dalje idu i iz gradske i iz državne kase, ali nije jasno gde one završavaju.

A na pomenutom protestu pojavilo se jedva 150 ljudi, jer, kako tvrde sindikati, direktorima pogona je naređeno da taj dan ne dopuštaju zaposlenima da izlaze iz kruga firme, obezbeđenju zabranjeno da izdaje propusnice za izlazak, kako se nezadovoljni zaposleni ne bi pojavili na tom protestu.

Kažu da se svaka pobuna uguši premeštanjem iz pogona u pogon, sa linije na liniju po kazni, kažu da su šikaniranja i mobing uobičajena praksa za one koji pomenu loše uslove, dok se stroga pravila ne odnose na one koji su „dobri“ sa rukovodiocima.

Struku niko ne sluša, a za javnost to gradsko preduzeće zatvoreno je kao tvrđava, na novinarska pitanja nema odgovora. Problemi sa prevozom gotovo da i nisu bili tema čak ni u beogradskoj predizbornoj kampanji. Pohvale se nadležni ponekom kupovinom novih vozila, ali se nikakav boljitak od toga, na ulici, u opštoj slici i ne primeti.

Radnici su sa protesta svoje zahteve po treći put predali predsedniku države, a ovog puta i novoformiranoj gradskoj vlasti i novom gradonačelniku. Ostaje da čekamo hoće li ovog puta bar odgovoriti, pa makar i forme radi. Jasno je da ozbiljnog plana za spas ovog preduzeća nema, a da su javno dobro, radnici ali i bezbednost građana koji taj prevoz koriste ovoj vlasti poslednja rupa na svirali.