Gubitak bračnog druga: Feljton iz nove knjige Sande Rašković Ivić „Život ide dalje“

Sedela sam najpre na stolici, a onda sam legla pored Aleksandra koji je bio obučen u košulju i odelo. Uzela sam njegovu ruku, još je bila topla. Pala mi je na pamet misao koju su izgovorili stoici u antičkoj Grčkoj: „Mi smo tu, smrti nema, smrt je tu, nema više nas“. Ja sam bila tu i smrt je bila između Aleksandra i mene, u sobi.

Razmišljala sam o tome koga je moj suprug sreo kada je prešao na drugu stranu. Jutro pre smrti na trenutak je dozivao roditelje. Pitao me gde su otišli. Kao lekar, rekla bih da je imao halucinacije zbog metastaza na mozgu, a kao ženi činilo se da su oni došli po njega. Ko drugi da nas dočeka s druge strane, ako ne roditelji. I bila sam umirena. A onda sam naglas rekla: „Nemojte još, još malo, da prođe Božić.“

Kad je mrtvozornik obavio svoj posao i kad su ljudi iz pogrebnog preduzeća stavili Aleksandra u kovčeg, moj sin je dotrčao i stavio tati njegove naočari u džep od sakoa. Zatvorili su poklopac i odneli ga. Bilo je već jutro. Moje pastorke su otišle svojim porodicama, a moj sin Jovan i ja smo ostali sami. Tišina se spustila na naš dom.

Sledećih nekoliko dana je proteklo u obavljanju administrativnih obaveza pred sahranu. Moj sin i ja smo se podelili oko tehničkih poslova i on mi je rekao da je dobro kada se čovek nervira oko administracije, jer tako ga manje boli duša. Bio je u pravu.

Aleksandrova sahrana bila je 30. decembra, po vlažnom, hladnom i tmurnom danu. Korona je sprečila mnoge njegove kolege i naše prijatelje da dođu. Dok smo išli u povorci za njegovim kovčagom, držeći me pod ruku naš sin Jovan je recitovao pesmu svoga čukundede Vojislava Ilića: „Sivo sumorno nebo… Sa starih ograda davno,/Uveli ladolež već je sumorno spustio vreže,/

A dole skrhane vetrom, po zemlji grančice leže;/Sve mračna obori jesen, I sve je pusto i tavno,/Bez života je sve./Izgleda da samrt umornu prirodu steže,/I ona tiho mre…/A po kaljavom drumu, pogružen u smernoj tugi,/Ubogi sprovod se kreće. Mršavo, maleno kljuse,/Lagano taljige vuče, a vrat je pružilo dugi/ I kiša dosadno sipi, a sprovod prolazi tako,/Pobožno i polako.“

I zaista, vreme posle Sanjine sahrane, kada su se gosti posle daće razišli i naš dom ponovo postao tih, činilo mi se da moj život prolazi baš kao sprovod iz Vojislavljeve pesme, da prolazi pobožno i polako.

Moj muž je dugo bolovao, na kraju se i mučio i razum mi je govorio da sam imala dovoljno vremena da se pripremim za njegov odlazak. Ali ja sam se osećala kao u nekom snu. Funkcionisala sam, kuhala sam ručak, dočekivala sina, čitala, čuvala unučiće, a onda bi uhvatila sebe da kad ostanem sama čekam da se Sanja vrati. Više puta sam otvarala plakar s njegovom odećom, ali nisam htela da bilo šta diram, da odnesem njegove stvari za sirotinju, jer sam imala osećaj kao da ću ga time izneveriti, kao da ću dići ruke od njegovog povratka.

U literaturi sam pročitala da mnoge žene nisu mogle da se oproste sa odećom i obućom svog supruga verujući da on neće imati šta da obuče kada se bude vratio. One nisu imale psihozu, ali to magijsko mišljenje nas je sve obavilo. Neprihvatanje, poricanje konačnog kraja. U međuvremenu sam bila ljuta na sebe, jer ga nisam, makar i pogrdama, naterala da se pregleda na vreme. Krivila sam tehničarke koje su obavljale zračenje, pa ga previše ozračile, što je dovelo do formiranja nekrotičnog tkiva i posledično komplikovalo postoperativni tok, a prethodno i samu operaciju. San mi je još tokom muževljeve bolesti bio potpuno poremećen i počela sam da uzimam tablete za spavanje, da se konačno naspavam.

„Kuća liči na kapelu, stalno gori kandilo, mama ide svaki drugi dan na groblje“, rekao je moj sin svom najboljem drugu. Ni sama nisam primetila da je moja tuga postala toksična i da je počela da zrači na druge ljude. Kad bih otišla na groblje osećala sam pored sebe Aleksandrovo prisustvo i kad bih uveče bila sama i legla da spavam, osećala sam da je tu pored mene. Prepuštala sam se uspomenama, fotografijama.

Moj sin koji je izgubio oca, odjednom je dobio na brigu majku, koja je, inače, uvek bila vedra i borbena, a sada „crni kamen“, kako mi je rekao moj stariji unuk Mirko.

Onda sam shvatila da moram da radim drugačije, da se vratim sebi. Pošto sam često plakala, počela sam da se krijem od drugih i od mog sina. U jednom takvom času, moj Jovan me zagrlio i rekao mi: „Plači mama slobodno, suze su kupka duše. Znam da ćeš mi se vratiti!“

Nakon Sanjine smrti pitala sam se ko sam ja sada. Gotovo tri decenije smo proveli zajedno. Mesta gde smo zajedno odlazili, predstave i filmovi koje smo gledali, putovanja, letovanja, obedi… U fiokama njegovog radnog stola nalazila sam još uvek sačuvane karte za neke predstave ili ulaznice za muzeje po svetu. Našla sam ulaznicu za Palaco Barberini u Rimu. Setila sam se da je bio juli 2009. godine. Tada sam bila ambasador u Italiji i imala sam neke, potpuno apsurdne probleme sa vrhovnom vlašću u Beogradu. Nakon jedne, rekla bih ponižavajuće, epizode, uveče sam pozvala muža u Beograd i požalila mu se.

Verovatno sam mu delovala očajno, jer on je sutradan kupio avionsku kartu i došao u Rim. Zagrlio me i rekao mi: „Ovde sam. Ne dam ja moju Macu“. Kad smo u nedeljno jutro obilazili remek dela italijanske renesanse u Palaco Barberini, rekao mi je: „I Andrića je knez Pavle ponižavao, radeći mu iza leđa. Onda ne treba da se sekiraš zbog toga šta ti ovaj naš radi.“

Karta za Muzej iluzija na Fruškoj gori gde smo išli s našim Jovanom. Mnogo smo se smejali u tom muzeju. Posle smo otišli u vikendicu i uživali u sendvičima s ljutom slovačkom kobasicom. Moj muž i ja razapeli smo mrežu za ljuljanje između dve drveta. Jovan i ja legli smo u mrežu, a Aleksandar na stolicu za razvlačenje. Igrali smo se da je Jovan naše mladunče, a Aleksandar tata medved koji čuva našu jazbinu.

Sećanja, koliko ih je i kako se roje…

Zanimljivo, preturajući po tim papirićima koji su poput Prustovih kolačića madlena u romanu U potrazi za izgubljenim vremenom izazivali živa sećanja na mesta, reči i osećanja, nisam osećala samo čežnju i nedostajanje. Osećala sam zahvalnost što ove tri decenije mog života nisu bile izgubljeno vreme, već vreme ljubavi.

Nisam dugo imala svest o tome koliko sam se prepustila depresiji, čak uživala na neki način u njoj, doživljavajući je kao cenu preživljavanja.

Kad sam htela da se povučem iz politike, moj Jovan mi je rekao: „Nemoj mama, tebi politika dobro ide i nema potrebe da se tu izvlačiš na godine. U stvari ti treba da budeš ženski Mićun srpske politike.“ (Aludirao je na prof. Dragoljuba Mićunovića koji je u devedesetoj godini bio aktivan u politici i narodni poslanik.)

Otišla sam da porazgovaram s psihologom. Videla sam da svojim teškim osećanjima trujem okolinu. U meni je još uvek bilo živo osećanje krivice, ljutnja koja se smenjivala s epizodama tuge i straha od života. Psihološkinji sam mogla da kažem sva svoja osećanja, da s nekim ko nije moj rod rođeni preteresem sve što me muči, bez straha da ću svoje bližnje opteretiti.

Preslišala sam se pred nekim koga smrt mog muža nije emocionalno doticala. Bilo mi je lakše nakon samo nekoliko razgovora.

Tako sam, malo-pomalo, počela da istupam u javnosti, odlazim na TV, putujem po Srbiji na tribine. Odlazila sam u goste prijateljima i pozivala ih na večere u naš dom. S unucima i prijom otišla sam na more. Osećala sam se bolje.

Nastavak feljtona u ponedeljak

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

NARUDŽBENICA

Knjigu Sande Rašković Ivić „Život ide dalje“
u izdanju „Vukotić media“ (2025)
možete kupiti u Dečanskoj 21
ili poručiti preko sajta www.vukoticmedia.rs
Tel: 011/4536749