Gubitak svesti o sutra

A o bunama se počinjalo šuškati kada je dogorevalo do noktiju, kada se čelom doticala zemlja i kada sutra više nije bilo odrednica vremena i znak budućnosti.

U svesti običnih ljudi, u svesti vlasnika svojih života, ma kakvom se značajnošću, dužinom ili dobom merili, sutra se, dok postoji, čeka sa nadom ili sa strahom. Sutra se, opet čitajući nebo, pretvara u mogućnost da posle kiše sunce sija – i obrnuto, da tugu nasleđuje radost – i obrnuto, i dalje ređati u tom smislu; zato se u čekanju sutra, u zavisnosti u kom smo statusu ili raspoloženju smenjuju strah i nada. Hoćemo li dobijati ili gubiti. Jer ništa na ovom svetu – na žalost ili na radost – nije nepromenljivo, ništa nije označeno pečatom večnosti, ponajviše naši mali ljudski životi i sve ono što u njih stane, sve ono što ih obremeni ili prosvetli.

Ali gubitak sutra nije pojava samo u svesti potlačenih, u moranju onih da svojim buntom, do rušenja i krvi, izađu iz tog lavirinta, ali ne rešavanjem enigmatičkog problema iz časopisa razbibrige, idući vrhom olovke ka cilju, ka jedinom izlazu iz zamršenih hodnika – već oštrim vrhom sečiva.

Gubitak svesti o sutra postoji i kod onih koji izgube svest o realnosti, koji izgube svest o svojoj veličini i pozivu, i čije se divljaštvo i bahatost uzdigne do božanskog trona, koji u svoje zle ruke uzmu dizgine svih taljiga, uhvate volane naših automobila, pale i gase semafore na našem putu, stave teške šape na naša ramena i potraže nejake ruke naše dece.

U ljudskoj prirodi je to, istorija je prepuna takvih primera – od Marije Antoanete do Čaušeskua, od konja u Senatu, države u čoveku i potopa posle njega, do – ako mene pitate…

Naravno, onako kako je istorija puna primera o takvim usponima – isto je tako puna priča o njihovim padovima, o prilikama su kojima su bivši vlasnici tuđih života i samoproklamovani bogovi, lišeni pomoći udvorica i dvorskih besnih čopora, razvlašćeni i sapeti, kao uplašene zveri dahtali u grmovima pred poterom, u kojima su molili milost koju nisu imali za podanike, i kada su (da li iskreno i tada) u tim poslednjim trenucima, ne samo moći, već često i postojanosti na ovom svetu – prvi put progledali očima čoveka.

Svedoci smo da se i danas, ne samo kod nas već i u golemom delu sveta – ali se svet našom snagom ne može menjati – za relativno kratko vreme, od vrha vlasti do seoskog pandura ukorenio soj koji je iz očekivane budućnosti, iz svojih misli, izbacio postojanje Sutra . Time su, u svojim neinteligentnim i nenaučenim umovima, ustoličili sebe u večnosti. Stav takvih pojedinaca i stav vladajućeg establišmenta u celini isključuje misli o posledicama, isključuje strah od odgovornosti, isključuje samu odgovornost.

Svakodnevno je veći jaz između dve strane, svakodnevno se značaj iz jedne – sve više potlačene i obespravljene grupe – preliva u drugu, vladajuću. Svaki dan udaljuje tasove na vagi – jedan, koji leti u nebo, ali ne ume da u njega gleda i čita njegove znakove (mada je, priznaćete, vođin pogled najčešće uperen negde visoko – u nebo – dok nam pred mikrofonima proriče budućnost), i drugi koji je (obremenjen beznađem) sve niže, i koji će jednog skorog dana tresnuti o zemlju, uz pretnju da se oni iz njega raspu ugruvani.

Nisam siguran da čovek zna gde su granice dostojanstva i da uvek može da ih prepozna. Nisam siguran ni da čovek uvek ume i zna koliku cenu može da plati da bi bio čovek. Dok se u toj tesnoj koži ne nađe, njegova duša možda i može nalaziti prostore gde će se smestiti, u koju se komoru srca može sabiti do eksplozije.

Na izmaku sedamdesetih, u vremenu bez današnjih komunikacionih tehnologija, u vremenu kada je reč zapisana na papiru (i to kao neka vrsta večnosti) nešto i značila, u pripremi za tanki broširani zbornik nečujnih pesnika male rudarske varoši, jedan učenik završnih razreda osnovne (danas je, koliko znam, negde zaglavljen među policama Biblioteke u Pančevu) doneo je svoju pesmu koja je doslovce glasila: „Moje gubavo telo / nije meta / za vaše pljuvanje / a to što sam pao / nije razlog da me gazite / i ja imam svoje ja / samo je tu negde / u prašini.“

Hoćemo li, poput velelepnih carskih palata, zapisa propale moći i pokušaja utkivanja u večnost, i mi dopustiti da nas (još za života) pospe i zatrpa prašina, bez mogućnosti da se trun našega traga otkrije (otkopa) u dalekoj budućnosti, ili ćemo se setiti ko smo, čvrsto uhvatiti svoje JA, i podići ga iz prašine, ne čekajući da to učini nečija druga ruka – ruka onih koji nam alternativno došaptavaju (jer im je glas stišan od vladajuće larme) jer su i te ruke nečiste, jer su i to glasovi trenutno obezvlašćenih koji se sada daju „na ‘lebac mazati“. Iskustvo pisca ovih redova govori o bezumnom teroru prvog čoveka firme u maloj varoši, koji se posle nesrećnog oktobra, nekažnjen za zlodela, klanjao ponižavanim po ulicama i izvinjavao strahujući od osvete – a onda, uzdignut ponovo od vlasti, još čvršće navukao bahatu krunu, zaboravljajući iskustvo pada, zaboravljajući da sve teče. I ponovo u svojoj svesti ustoličio danas kao nepromenljivu konstantu, kao večnost. No, to je već priča iz oblasti nauke imenom patologija, i to sa one sociološke strane.

Znam, neko će reći – dole smo; dole, i prikovani čvrsto. I sve čvršće, od onih iznad nas.

Ali je iznad nas samo nebo. Noću, to nebo je puno milionima sitnih pa i davno ugašenih zvezda. Iz njega, neba, iz tih zvezda, vidovnjaci i kvazi astrolozi čitaju sudbinu i budućnost za lakoverni narod.

Za one druge – hoću da verujem, ne tako malobrojne – nebo nudi čitke, znakovne duboke plave stranice.

Autor je član Udruženja književnika Srbije