Gušenje lošim vazduhom kao sudbina

Malo šta je pogrešnije od te zavodljive iluzije. Ostavimo trenutno po strani otpor članica EU prema proširenju. Zanemarimo i ogoljeno siromaštvo umišljenog i onemoćalog „regionalnog lidera“ (a sirotinji se radije baci neki novčić u šešir nego što se prima u kuću). Ali, i kada bi nas bogati rođaci zaista hteli, teško je zamisliti kako bismo dostigli zahtevne ekološke standarde, kao neophodni uslov pridruživanja.

Suočimo se sa surovom istinom: mi smo i sve više ćemo biti kloaka Evrope. Strancima smo uglavnom privlačni za dislociranje po zdravlje opasne industrije, propisima polako proganjane iz njihovih sredina. Nije isključeno da ćemo ekološku taksu za trovanje kontinenta svojim prljavim tehnologijama plaćati prihvatanjem da se uspostave deponije za tuđi opasni otpad na Sokolskim planinama, u Kalni ili drugde.

Obično postajemo svesni problema zagađenja tokom zime, kada nam od zatrovanog vazduha suze oči i peku nas guša i grlo. Zabrinuto čitamo kako smo često u vrhu liste najzagađenijih sredina u celom svetu. Međutim, više od tragične trenutne situacije, mora da nas onespokoji nespremnost nadležnih da se stanje popravi.

Predsednik vladajuće partije lakonski je zaključio da ne možemo da imamo i visok standard i čist vazduh. Nerazumevanje je dvostruko. Prvo, po toj logici, a prema našem BDP-u, morali bismo da imamo vazduh kao na plažama ovih dana sveprisutnog Mauricijusa. Drugo, u prebogatim zemljama Skandinavije i Beneluksa, ako mi služimo kao etalon, udiše se punim plućima maltene kristalno čist vazduh.

Skoro podjednako loš znak bio je nedavni nastup ministarke za ekologiju. Nije stvar samo u tome što su joj strani termini iz oblasti ekološke azbuke i što joj je to saplitanje jezikom i samoj smešno („našla se vila u čem’ nije bila“). Mnogo je gore što je podnesak koji joj je dat na sricanje zvečao šupljinom svojih fraza.

Razočarenje je donela i reakcija gradonačelnika Beograda na početku upravo proteklog vikenda. Na traženje novinara da komentariše procenu Svetske zdravstvene organizacije o 6.600 umrlih građana Srbije svake godine zbog aerozagađenja, sledilo je njegovo objašnjenje kako, navodno, nije lako povezati ta dva događaja. Činjenice ga grubo demantuju, ukazujući koliko je on daleko od razumevanja ovog važnog zdravstvenog problema.

Prošle su skoro četiri decenije od kada je harvardski profesor epidemiologije Daglas Dokeri uporedio šest gradova od kojih ni u jednom nisu prelažene dozvoljene norme kvaliteta vazduha. Ipak su između više i manje zagađenih sredina postojale iznenađujuće velike razlike u riziku od umiranja, a pripisane su suspendovanim sitnim čvrstim česticama.

Na talasu ovog kapitalnog nalaza i dodatno obavljenih istraživanja odmah su smanjene, a potom su sve više pooštravane dozvoljene granice prisustva čvrstih čestica, posebno manjih od 2,5 mikrona, kao i štetnih gasovitih supstancija. Rezultat je bilo stalno produžavanje i kvaliteta i dužine života. Procenjuje se da je u SAD strožom zakonskom regulativom u pogledu aerozagađenja samo u 2020. godini spaseno 230.000 života.

Neumesna je i gradonačelnikova sumnja u postojanje „direktne veze“. Prvo, ni ako bi ona bila indirektna, ne bi odlagala potrebu za akcijom. Drugo, mnogo puta je pokazano da je veza direktna, odnosno da je zagađen vazduh nezavisan pokretač niza vodećih uzroka smrti. Kada se iz grupe bolesti srca i krvnih sudova, koja u Srbiji odnosi više od polovine svih umrlih, oduzmu nepromenljivi faktori rizika, poput nasleđa, pola i uzrasta, aerozagađenje je važna komponenta tzv. dovoljnog uzroka, uz pušenje, gojaznost, šećernu bolest itd. Ono ima još veći značaj za nastanak raka disajnih organa, kao i za treći po učestalosti uzrok smrti – nemaligne respiratorne bolesti, pre svega za hronični bronhitis i astmu.

Prokomentarisasmo gradonačelnikovo kratkovido skučeno sagledavanje problema životne sredine, ali nam on nije adresat. Voleli bismo da njegov zamenik pročita ovaj tekst, još draže bi nam bilo da ga razume, a ma kako neverovatno bilo, ne gubimo nadu da bi ga članak motivisao da se bar bliže upozna sa problemom radi eventualnog preduzimanja mera.

Autor je epidemiolog, penzionisani profesor Medicinskog fakulteta