Gutanje istine o Kosovu

Ako se odbaci nasilje, preostaje dobronameran razgovor.“ I na drugom mestu: „Svaki odnos koji nije dijaloški, nužno je prinuda i nasilje. Biti spreman na razgovor, zna i odbaciti svaku pomisao na nasilje i zlo.“

Dakle, ili nasilje ili dijalog. Taj model ponašanja „ili-ili“ pre dvesta i nešto godina Dositej Obradović je preveo na jezik basne i ostavio nam nauk o sučeljavanju dva jarca na brvnu koje se završava njihovim padom u ambis. Kod Dositeja su oba jarca rogata, no šta biva ako je jedan jarac šut a drugi rogat. Da li šuti i rogati mogu voditi dijalog, da li mogu razgovarati, džakati…?

Da li je moguć razgovor, a onda i dogovor, između aktera različite društvene i političke moći? Jedni kažu da je moguć samo u jednom slučaju, ako razgovor hoće jača strana i ako se dogovor napravi prema volji jače strane. To kaže i Đuro Šušnjić: „Da bi se vodio iskren i plodan razgovor o nekom pitanju, učesnici u razgovoru moraju da raspolažu podjednakom društvenom moći. Sve dok postoje velike razlike u društvenoj moći, u razgovoru se malo dokazuje razlozima, a više se pokazuje moć.“

„Sve je to tako u okviru binarne logike, u okviru principa „ili-ili“, u okviru manihejskog viđenja sveta. Šanse za dijalog su nikakve ako na svet gledamo crno-belo, binarno; ako se delimo na „nas“ i na „njih“, na prijatelje i neprijatelje. Ali, da se opet pozovem na Šušnjića: „U nas postoji samo za i protiv, a za ono između malo ko mari“. I na kraju, ko ne vidi da je svet mnogo složeniji od dualizma koji nam stalno nameću autoritarni poslušnici i kerovođe, nije dostigao komunikativnu punoletnost i teško mu je da bilo šta čuje jer ga ometa sopstvena vika i dreka.

Kojem političkom akteru u Srbiji treba Kosovo kao stalno otvoreni problem, kao otvorena rana, kao vatra koja se lako i brzo da raspiriti u veliki požar, kome treba Kosovo kao potencijalno žarište velikog društvenog, političkog, ratnog sukoba? Ko u pripravnosti drži ljutu travu da bi izlečio ljutu ranu. Izvesno je da nekom treba „ljuta travka“, jer sumnjiva je svaka negacija te „potrebe“. Kao, rešiće se samo od sebe, vreme će to rešiti, mali smo mi da bi to rešavali, to zavisi od drugih a ne od nas, doći će naše vreme samo treba da sačekamo… Tu je i ono: „Nema šanse da se dogovorimo.“ Ako se razgovor ne započne, zaista nema šanse za dogovor.

Približno pre tri decenije histerična dramatizacija kosovskog pitanja uvela je Srbiju u ludilo decivilizacije. Taj potencijal kosovsko pitanje ima i danas, i pored grudvica u međuvremenu stečenog imuniteta. Upravo takav potencijal Kosovo unutar Srbije za Srbiju predstavlja negve na nogama čija težina onemogućava da se iskorači napred. U krajnjoj liniji, Kosovo unutar Srbije je bolesno tkivo takve Srbije. Kosovo za Srbiju, srećom, nije rak-rana kao što sam negda mislio, nego tek gangrenozni ekstremitet. Da je ono prvo, Srbija ne bi preživela. No, pošto je ovo drugo, Srbija ima šansu. Ako je pameti! Tako izgleda da je ključno pitanje ima li Srbija pameti? Teško pitanje, a odgovor lak!

U Srbiji, zemlji apsurda, umesto pacifikacije pitanja Kosova, stalno otvaramo nova pitanja. Po starom dobrom srpskom običaju problemi se umnožavaju i lakši bivaju zamenjeni težim.

Tako nas sada opseda pitanje da li treba voditi dijalog o Kosovu (za sada bez Kosovara) i pitanje moralnog digniteta mogućih sagovornika. Dominirajući odrečni odgovori nameću novo pitanje: Da li je danas u Srbiji uopšte moguć dijalog? Nije li ovaj srpski apsurdarijum onaj „društveni nadrealizam“ koji pominju Ćuruvija i Tijanić u nažalost zaboravljenom pismu Miloševiću iz 1998. godine. Uostalom, ne podseća li nas aktualno distanciranje od dijaloga na onu poruku Slobodana Miloševića iz 1991. godine: „Ako treba da se tučemo, bogami ćemo da se tučemo. A nadam se da neće biti toliko ludi da se sa nama tuku. Jer ako ne umemo da radimo i privređujemo, bar ćemo znati dobro da se tučemo.“ A nekako se pokazalo u ova protekla četvrt veka da i slabo radimo i slabo privređujemo, a i ne tučemo se bogzna kako. Pričajmo onda!

Kao da nam je nekako u grlu zastala istina o Kosovu i nikako da prođe, nikako da je progutamo, a kamoli da je svarimo… Dijalog o Kosovu je tek traganje za lakšim gutanjem istine o Kosovu. A kako veliki Srbi mogu da progutaju to parče istine, da Kosovo više ne stanuje u Srbiji i da je im je ostalo samo sećanje i slavna istorija!

Kako spoznati da je naš bol koji lociramo u nozi koja nam je odsečena (prokleta gangrena) fantomski bol i da nas boli nešto čega nemamo. Ne sumnjam da amputirci zaista osećaju bol, kao što ne sumnjam da im je ekstremitet zaista amputiran! Realan je i bol i realna je amputacija. Dovoljan je to razlog za dijalog, unutrašnji! No, međutim… Jedni su tvrdo uvereni da noga nije amputirana, a drugi su tvrdo uvereni da je bol lažna jer bol ne može da uzrokuje nešto čega nema. Banalno rečeno, jedni o drugima misle da su lažovi, prevaranti, obične patvorine…

Da li je moguć razgovor ako i jedni i drugi ostaju kod svojih tvrdih uverenja. Teško, gotovo nemoguće. Teško je fanatiku da razgovara sa dogmatom i o vremenu, a kamoli o temama na kojima se ispoljava dogmatizam ili fanatička uverenost. Ono što Berđajev kaže za fanatika važi i za dogmatu, ni jedan ni drugi ne trpe drukčije mišljenje. Samo neprijatelji drukčije misle, a sa neprijateljem se razgovara preko puščanih cevi.

Pa ipak. Korak je ka razgovoru ako i jedna i druga strana definišu svoje tvrdo uverenje, preciziraju stanovište, objasne svoja osećanja… To bi bio uvod u razgovor. To omogućava i prvoj i drugoj strani da osporavaju ono drugo stanovište, da traže nelogičnosti u stanovištu oponenta, da iskažu argumentovanu sumnju u neke stavove…

Bilo šta da se desi oko pitanja Kosova, našom ili tuđom voljom, uostalom i samo beskrajno odugovlačenje – ne može se progutati bez dijaloga. Mora se opravdati stav da je današnje Kosovo, ovako ili onako, u fokusu političkog identiteta svih naših političkih aktera, a u 21. veku. Zbog toga jedni hoće a drugi neće dijalog. I nije važno što su juče hteli oni koji danas neće, a ovi koji danas hoće juče nisu hteli. Tako je to sa seksom kod nas u našem večitom izlaženju iz političkog puberteta. Važno je da je neko protiv i da dijaloga nema.

Autor je sociolog i glavni istraživač Demostata