Gužva na desnici

U tom bloku dominira, po hronološkom redu, Vojislav Šešelj sa svojom Radikalnom strankom i zajedno sa svima onima koji su prošli njegovu političku školu, kao što je to Srpska napredna stranka. Uz njih su, u ulozi saradnika-konkurenta, kako monarhisti i izbledeli SPO, tako i stranke Dačića i Vulina koje imaju etiketu „socijalističke“ iako su čvrsto usidrene u tvrdom nacionalizmu. (Ova mimikrija nije, inače, retka u političkom životu. Tako se desničarska stranka Janeza Janše u početku zvala socijaldemokratska, pa je čak uspela da uđe u Socijalističku internacionalu odakle su je brzo izbacili čim su videli s kim imaju posla.) Paradoksalno je, ali je tačno, da i opozicione stranke, umesto da budu alternativa, na sve načine nastoje da se uguraju u ovaj blok ili da u njemu ostanu. Tu je, već tradicionalno, DSS, zatim Dveri, stranke Đilasa, Jeremića i drugih saputnika uključujući i dezorijentisanu Demokratsku stranku, dok se na ekstremnoj desnici najavljuje savez Parović-Stamatović-Šapić. Ako se ovom galimatijasu dodaju brojni nacionalistički opredeljeni javni radnici, univerzitetski profesori, politički analitičari i uticajni opinion-maker-i, zatim značajne društvene institucije, tribine, izdavačke kuće, elektronski i štampani mediji, deo filmske i TV produkcije, onda će se videti da na nacionalističkoj desnici vlada neopisiva „gužva pred golom“. Ona je takva da u potpunosti daje za pravo Malom Đokici koji „gužvu pred golom“ zamišlja kao jedan veliki izlog u kome leži neka gola lepotica a masa sveta pred izlogom gura se i tuče kako bi je što bolje videla.

Iz ovog takmičenja nacionalističke desnice ništa dobro ne može da proizađe, ni za Srbiju ni za druge. Ne treba da zavara to što se u ovom bloku svađaju i tuku i jedni druge nazivaju fašistima jer je sve to sastavni deo političkog masovnog folklora čak i onda kad odgovara istini. Postoje brojne analize mudrih ljudi i društvenih teoretičara koje upozoravaju na opasnost od nacionalizma, pri čemu dobar broj njih tvrdi da je nacionalizam predvorje fašizma. Meni se, međutim, najviše dopada definicija nacionalizma koju je dao Česlav Miloš i u kojoj se kaže: „Nacionalisti su posrnuli ljudi i štetni glupaci koji drekom i buđenjem uzajamnih mržnji među raznim nacionalnim grupama oslobađaju sebe od dužnosti da misle.“

I zaista, ništa bolje ne karakteriše fanatizovane nacionaliste od izraza „štetni glupaci“. Dovoljno je samo pogledati štete i gubitke koje je Srbija pretrpela od 1991. do danas od njihove politike militantnog nacionalizma maskiranog parolama o odbrani srpskog naroda. Kako drugačije nazvati ponašanje radikala Petra Jojića, koji je, zamislite, kao ministar pravde takozvane SR Jugoslavije, poslao dopis Karli del Ponte naslovivši ga „Kurva Del Ponte“? Kako drugačije nazvati seirenje radikalke Vjerice Radete zbog smrti žene kojoj su borci za „Veliku Srbiju“ ubili muža i sinove? Ili, uzmimo za primer Milorada Dodika, čoveka koji svakodnevno radi na rušenju Bosne i Hercegovine iako je formalno njen predsednik. Potrebno je zaista biti „štetni glupak“ pa ne shvatiti da bi rušenje Bosne i Hercegovine imalo tragične posledice i po srpski narod, kao što je već i imalo. Još veći nivo stupidnosti pokazuju trojica lidera klero-reakcionarnog Demokratskog fronta u Crnoj Gori – Andrija Mandić, Milan Knežević i Nebojša Medojević. NJihove javno deklarisane namere i akcije da likvidiraju aktuelno rukovodstvo Crne Gore, promene njenu spoljnopolitičku orijentaciju i Crnu Goru vrate u sastav Srbije, naišle su, za sada, na odlučno reagovanje državnih organa Crne Gore. To je, međutim, samo pojačalo njihov fanatizam pa sada prete prolivanjem krvi i „skidanjem glava“, nastojeći da u svoj avanturizam uvuku i Srbiju, ne shvatajući da bi svako ugrožavanje stabilnosti Crne Gore izazvalo energičnu akciju NATO pakta sa već poznatim razornim posledicama po srpski narod. Niko, dakle, tom narodu ne može naneti više zla od „štetnih glupaka“ u njegovim redovima.

Problem je u tome što fanatizovani nacionalizam ne zna za granice i ne može sam da se zaustavi. Kao trešnja na njihovoj nacionalističkoj torti došla je inicijativa iz redova ultradesnice da se u Srbiji donese „zakon o zabrani antisrbizma“. To bi bio zakon sličan onima koji su postojali u nacističkoj Nemačkoj i po kojima je jedan nemački vojnik koji je pucao na Hitlerovu fotografiju osuđen na smrt i streljan. Da li će srpsko društvo biti u stanju da spreči ovakav ishod zavisi od toga da li će imati snage da se obračuna sa nacionalizmom u sopstvenim redovima.

Autor je potpredsednik Saveza antifašista Srbije