Zašto ulagati u nešto što ne treba da postoji? To „nešto“ je američki zatvor u Gvantanamu, za koji je Pentagon nedavno tražio dodatnih 49 miliona dolara. Uprkos obećanju Baraka Obame – jednom od prvih koje je dao kada je postao predsednik 2009. godine – da će zatvoriti zatvor, evidentno je da SAD nema nikakvu nameru da to uskoro učini.
U stvari, Obamina administracija zatvorila je jedino kancelariju specijalnog izaslanika Danijela Forda, koji je u januaru prekomandovan i neće biti zamenjen. Nema boljeg potvrđivanja te odluke od nove zgrade koja se gradi u zatvoru. Novac će biti namenjen za novi objekat za 106 zatvorenika (ne zna se da li je taj broj tačan) koji nisu ni optuženi, niti im je suđeno.
Trenutno osam zatvorenika štrajkuje glađu i to više od mesec dana. Prema rečima portparola američke Južne komande, koja nadgleda Gvantanamo, štrajkači glađu su razočarani, jer su verovali Obami. Zaista, oni treba da budu premešteni odatle, i Obamin neuspeh je što nije održao obećanje, ali i neuspeh Kongresa koji ih nije premestio.
Jedan od razloga zbog kojih Pentagon mora da izgradi novi objekat je uloga privatnih firmi. U Gvantanamu korporativni izvođači radova vode predstavu. Oni dele insignije sa vojnim jedinicama; uživaju bolji smeštaj od vojnog osoblja; imaju glavnu ulogu u sistemu ishrane; i uvoze radnike iz Jugoistočne Azije da grade ogromnu infrastrukturu, koja je bila potpuno nova 2009, kada sam posetila Gvantanamo.
Izvođači, takođe, vode i objekte vojnog suda, pa čak i vode politiku – odlučuju, na primer, šta će biti rečeno novinarima. Na osnovu nekih sporova, čiji sam bila svedok, izvođači radova izgleda žele da potisnu vojnike. Ogroman, često i nedokumentovan profit koji dobijaju ove kompanije objašnjava zašto se ustanove, poput Gvantanama – i privatni zatvori u SAD – nikad ne zatvaraju. Prenos javnog novca ka privatnim korporacijama privlačniji je od staromodnog tržišta.
Ali, u ovom zatvoru vlada brutalnost. Nedavno sam obišao Alkatraz. Kao Gvantanamo, Alkatraz je stvoren tridesetih godina prošlog veka, kao kuća koja je tada bila za „najgore od najgorih“. Masovne ubice i kriminalci – uključujući Al Kaponea – bili su zatvorenici. Alkatraz je zatvoren pre 50 godina, i to zbog nehumanih uslova, a zatvorenici su prebačeni u druge zatvore. Ipak, bila sam zapanjena time koliko je Alkatraz humaniji u poređenju sa Gvantanamom.
U Gvantanamu, i drugim američkim objektima, zatvornici su smešteni u samicama danima i nedeljama, što može da dovede do psihoze. U Alkatrazu zatvorenici su imali pristup opremljenim bibliotekama, a mogli su da koriste i poštanske usluge. U Gvantanamu, protivno pravilima Crvenog krsta, zatvorenici ne mogu da primaju poštu, niti porodica može da ih posećuje, čitanje je dramatično smanjeno, a vesti su cenzurisane. Zatvorenike čak ne obaveštavaju o smrti bližnjih.
Zatvorenici u Alkatrazu su, takođe, imali kakvu-takvu privatnost. I, naravno, zatvorenicima Alkatraza suđeno je u sudovima, branili su ih advokati s kojima su imali privilegovanu komunikaciju, i propisno su osuđivani za svoje zločine. Muškarcima u Gvantanamu nikada nije suđeno, susreti sa njihovim advokatima se nadziru, i oni ne mogu da prijave novinarima ili sudu šta se sve desilo njihovim klijentima kako bi im bilo izvučeno priznanje, jer – u obrtu dostojnom Franca Kafke – u metode istražitelja, tvrde zatvornici, spada i mučenje.
Možda će jednog dana turisti otputovati u Gvantanamo i sa užasom i zaprepašćenjem videti šta je Amerika izgradila. Dotad Amerikanci treba da se zapitaju šta je to ogrubelo u nacionalnoj svesti između 1963. i danas.
Autorka je politička aktivistkinja i društvena kritičarka
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
