Hajde da brojimo autobuse

Da ne ulazimo u analizu o tačnosti tih podataka, hajde da i mi, na osnovu opipljivih dokaza i rada na terenu, pokušamo da izbrojimo nešto drugo – autobuse.

Moj novinarski zadatak, tog dana D za opoziciju, bio je da popričam sa učesnicima protesta, da vidim zašto su došli, odakle i kako. Odgovori su bili identični (osim na ono odakle). Građani iz svih delova Srbije došli su svojom voljom, nezadovoljni aktuelnim režimom i uz jaku želju da mu što pre vide leđa. Kako su došli? Sopstvenim prevozom, u privatnoj režiji. Niš, Vranje, Čačak, Kikinda, Kula, Pančevo… samo su neki od gradova iz kojih nijedan autobus nije krenuo put Beograda na dan kada je opozicija držala miting. Ne samo što autobusi nisu saobraćali, već su privatni prevoznici bili ucenjivani da će ostati bez posla ukoliko protestante budu vozili na miting. S toga, izjava ministra policije Nebojše Stefanovića da nijedan autobus nije zaustavljen na putu ka prestonici Srbije deluje prilično smešno. Jer ih nije ni bilo.

Sa druge strane, nepregledna kolona autobusa koji su zauzeli centralne beogradske ulice u vreme naprednjačkog mitinga, poslala je sasvim drugu sliku. Građani su se toliko spontano okupili, da su bili prebrojavani i upisivani. Kvota je morala da se ispuni. Naravno, nisu svi ucenjeni. Bilo je tu i onih koji zaista vole predsednika Vučića, dive mu se i veruju u svaku njegovu reč, ma koliko ih realnost svakodnevno demantovala.