Hajde da manje „pamtimo“ Zorana

Mnogi od njegovih nekadašnjih saradnika pokušavaju da se „očešu o legitimitet“ pokojnog premijera iznoseći anegdote iz razgovora sa Zoranom, bez bilo kakvih političkih pobuda.

Ni krugovi bliski vladajućem režimu ne ostaju imuni na ovaj pristup – sve dok se mitologizovani Zoran može iskoristiti u svrhe mitologizacije njihovog živog Vođe.

Koji god pristupi priči o Zoranu bili, i ma kakve provenijencije motivi datih pristupa bili, jedno je dominantno – o Zoranu Đinđiću sve se više priča na nekakvoj pseudospiritualnoj, čak divinizatorskoj, ravni.

Međutim, ako je nešto Đinđić, bilo kao borac protiv Miloševićevog režima, bilo kao predsednik reformske vlade, predstavljao, to je upravo usmerenost na praktičnost i konkretnost, kao i sposobnost da se u teške teme ulazi promišljajući stvari pragmatično i analitički. Hajde, stoga, da i mi prema Zoranu Đinđiću nastupamo tako.

Kakvo, dakle, treba da bude sagledavanje Đinđića? Kao i za bilo koju istorijsku osobu, ono mora da bude kritičko, pre svega. Đinđić, iz progresivne perspektive, treba da bude pamćen kao jedna od ključnih osoba u svrgavanju zločinačkog režima Slobodana Miloševića.

Treba da bude poštovan i zbog velikih dela njegove Vlade, koja je, smislenom politikom na unutrašnjem i spoljnom planu, izvojevala otpis ogromnog dela javnog duga, isplatila mesecima nedostajuće penzije i plate, označila kraj sankcija, restrikcija, teskobne zatvorenosti našeg društva kakvo se današnjim mlađim generacijama teško može objasniti.

Đinđića, takođe, treba pamtiti i kao sprovodioca neoliberalnih reformi, kakve su teško pogodile već odavno uniženo radništvo. Treba razgovarati o njegovom udelu u razvoju teško podnošljivih nejednakosti – na stranu u posljednjim fazama njegovog delovanja deklarisana socijaldemokratizacija – treba razgovarati o tome jesu li njegove terapije morale biti baš takvog šok karaktera. I, na kraju, treba razgovarati i o stvarnim mogućnostima lidera jedne vlade čija bi širina i heterogenost zapanjili čak i italijanske političare.

Đinđića treba sagledati, i u tome biti pošten prema njemu, i kao lidera čija je umešnost laviranja podrazumevala „prosečnom“ čoveku teško podnošljive dogovore, ne zaboravljajući da tog Petog oktobra zatečena država ne da nije bila, njegovim rečima rečeno, dovršena, već je pitanje u kojoj je meri uopšte i postojala, a u kojoj su meri njeni prerogativi, u kojoj je meri stvarna moć, već prethodno prebačena u domen paralelnih, podzemnih struktura moći.

Lik i delo, i vreme, Zorana Đinđića, treba promišljati danas više nego ikada ranije. Bliži se vreme kada ćemo se, kao društvo i kao politički delatnici, naći „u njegovim cipelama“. Kraj Vučićevom režima je, ako ne sasvim blizu, na vidiku. A nakon kraja – novi početak. Početak na klimavim nogama, koji će značiti, za početak, oslobađanje.

Oslobađanje medijskog prostora, političkog prostora, oslobađanje ljudi ucenjenih radnih mesta, i novi prostor mogućnosti. Isto tako, to novo doba će biti i vreme velikih opasnosti, kada će se tek razotkriti svi gresi Vučićevog doba i, najverovatnije, nejake snage koje će nam biti na raspolaganju u borbi sa uhlebljenim političkim i drugim organizovanim kriminalom.

Zato hajde da manje „pamtimo“ Zorana, već da mnogo više o njemu kritički diskutujemo, jer se u tome krije putokaz naših sadašnjih i budućih puteva između scili i haribdi naše turobne političke stvarnosti. To bi bilo pametno.

Emocije ostavimo, i poštujmo ih, njegovim bližnjima, prijateljima, nekadašnjim bliskim saradnicima. A mi, kao društvo, razgovarajmo o njemu kao o političkom biću sa svim plusevima i minusevima.

To je u našem opštem interesu, a to će upravo biti i u skladu sa njegovom nekadašnjom krilaticom „Pošteno“. Pošteno prema njemu, pošteno i prema nama.

Autor je predsednik novosadskog odbora stranke Zajedno

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.